Београд сачувао образ, Нови Сад симболе

После више од године натезања око потврђивања статута Војводине и усвајања закона о утврђивању надлежности, проблем је очигледно решен компромисом који ће актерима догађаја са обе стране пружити шансу да епилог представе као своју велику победу. Тиме што Војводини нису дозволили да има атрибуте државности (нпр. војвођанска скупштина неће моћи да доноси акте са законском снагом), према оцени Зорана Стојиљковића, са Факултета политички наука, централна београдска власт, па и Борис Тадић, сачували су образ. Са друге стране, додаје он, Ненад Чанак и Бојан Пајтић имају разлога за умерени оптимизам, јер су успели да се изборе за симболе попут ВАНУ и чињенице да ће Нови Сад бити главни град покрајине.

– Нема места никаквом тријумфализму. На најбољи начин се показало да је политика уметност могућег, јер је направљен компромис, онда кад се чинило да ће систем условљавања и притисака довести до пуцања унутар владајуће коалиције, па и унутар самог ДС-а, као најјаче, стожерне странке савеза на власти. Претила је опасност да ДС уђе у недовољно контролисани сукоб са својим најјачим делом, јер не треба заборавити да Тадић своју победу на изборима дугује, пре свега, странкама мањина и војвођанским демократама – каже Стојиљковић.

Поједини аналитичари, ипак, процењују да је у својеврсној утакмици између Новог Сада и Београда последњи „поентирао” из пенала у 89. минуту Ненад Чанак договором са премијером Мирком Цветковићем, после којег су амандмани ЛСВ-а уграђени у Предлог закона о преносу надлежности о којем би ускоро требало да се изјасни и републички парламент.

Одмах после тог договора, у четвртак, и Извршно веће Војводине усвојило је закључак о правнотехничком усаглашавању Предлога статута Војводине са Предлогом закона о утврђивању надлежности, којим суштински није измењен текст статута који је у војвођанском парламенту усвојен 14. октобра 2008. године.

– Усвајање Чанкових амандмана, без промена усвојеног текста статута, чиста је и јасна победа не само Ненада Чанка и ЛСВ-а него и војвођанских радикално аутономистичких и латентно сепаратистичких снага. Истовремено то је и велика победа Бојана Пајтића у односу на његову партијску централу у Београду – оцењује Ђорђе Вукадиновић, уредник „Нове српске политичке мисли”.

Са том оценом слаже се и Александар Попов, из новосадског Центра за регионализам, који наглашава да се о добитницима и губитницима може говорити само ако се сагледа цела генеза „војвођанског проблема”, од усвајања статута у скупштини покрајине, његовог оспоравања и одуговлачења са доношењем закона о преносу надлежности.

– За разлику од СВМ-а, који је врло активно учествовао у расправама о доношењу статута и закона, ЛСВ је само повремено реаговао, али је Чанак у последњем тренутку поентирао постигавши договор са Цветковићем око амандмана. Са друге стране, победник је Бојан Пајтић, јер се показао као човек од речи, као неко коме се може веровати да ће бити онако како је и обећао – каже Попов.

Председник покрајинске владе је, наиме, све време истицао да Војводина неће пристати да буде брисан „читав низ институција које су у јавности проглашаване спорним, а које су значајне за бољи живот грађана Војводине”.

Вукадиновић додаје и да би о каквом-таквом компромису „између радикалног аутономаштва и оних који су апсолутно против статута, а потенцијално и против аутономије Војводине”, могло да се говори да је закон о преносу надлежности усвојен без „Чанкових амандмана”, а да се при том не мења ни текст статута.

– ДС би тада могао да се представи као умерена опција између радикала и ДСС-а на једној страни и ЛСВ, Мађарске коалиције и ЛДП-а на другој страни. Прихватањем Чанкових амандмана, међутим, они лежу на руду радикалних аутономаша – каже Вукадиновић.

И мада се из редова власти никад нико није отворено супротставио потреби да Војводина добије свој статут, те да јој буде поверен одређени ниво надлежности, већ се тврдило управо супротно да је то неопходно како би се држава модернизовала и приближила европским стандардима, одуговлачење са доношењем неопходних аката и кршење свих рокова задатих уставним законом у Војводини је стварало збуњеност и сумњу у искреност државног руководства.

Према мишљењу Александра Попова, нарочито би разочаране могле да буду војвођанске демократе пре свега односом београдске централе странке, из које су у неколико наврата стизале изјаве у вези са статутом које су могле да се тумаче као оспоравање његове уставности.

– Бар у три наврата и сам шеф државе и ДС-а давао је одређене збуњујуће изјаве – каже Попов.

Тадић је, наиме, још у фебруару 2009. године, а потом и четири месеца касније, говорио о неопходности да статут Војводине буде усклађен са Уставом Србије, што је стварало сумњу да текст који је усвојен у октобру 2008. године у Скупштини Војводине то није.

Он оцењује и да није било разлога да пре годину дана, истовремено са статутом, не буде усвојен и закон о преносу надлежности у облику о којем су се Чанак и Цветковић пре три дана договорили да буде. Апсолутно невероватним он сматра и то да још пре него што је статут усвојен у покрајинском парламенту, октобра 2008. године, на релацији Београд – Нови Сад нису расправљена спорна питања – да ли је понуђени текст сепаратистички или није, да ли је у складу са Уставом или није…

Ту је, како каже, пре свега реч о односима између војвођанског одбора ДС-а и београдске централе странке, јер се у оквиру ДС-а све и дешавало. ДС је, како каже, носио читав пројекат, а чињеница је и да је у војвођанској скупштини имао довољно посланика да сам изгласа статут. Управо због тога би, сматра Попов, упркос Пајтићевој победи, ДС на дуже стазе могао да буде губитник „војвођанских игара”.

– Све је изгледало као унутарстраначко питање на релацији Нови Сад – Београд. Због разочараности односом београдске централе према покрајини, али и због често збуњујућих изјава из Београда које су бацале сумњу на уставност усвојеног текста статута, део гласача ДС-а у Војводини врло лако могао би да се окрене некој алтернативној опцији уколико се она ускоро појави – оцењује Попов.