Поглед кроз црни вео

(Од нашег сталног дописника)
САРАЈЕВО, новембра – Народна скупштина НР БиХ 29. септембра 1950, позивајући се на "изражену вољу народних маса, радних колектива и масовних организација, а у циљу да се "отклони вјековна потчињеност жене муслиманке", донела је закон о забрани ношења зара и фереџе. Ко се томе супротстави, наговара и присиљава жену да носи фереџу, дефинисано је законом, могао је да биде кажњен и до две године затвора. Тај потез био је поздрављен на улицама Сарајева, а муслиманке су скидање фереџа и јавно демонстрирале, што ће много касније редитељ Мирза Идризовић дочарати у филму "Азра". Све што је било у супротности са законским одредбама могло се одвијати једино у кућама и муслиманским авлијама, а они који су залазили у те просторе били су сведоци да су муслиманке, али оне старе, носиле мараме али не и фереџе.

Са слабљењем комунистичке власти и појавом националних странака фереџе постају актуелне тако да је то за Странку демократске акције био један од адута да се обрачуна са комунистима и њиховом стегом, обећавајући да ће закон из 1950. укинути. Закон никада није укинут али није више ни поштован тако да се лице Сарајева почело постепено мењати. Из сарајевских сокака почињу да излазе жене покривене делимично или потпуно у чему не заостају ни супруге истакнутих муслиманских вођа.

Како се осећају жене које посматрају пролазнике кроз црни вео, да ли имају због тога неугодности покушала је да сазна, пре извесног времена, новинарка недељника "Дани" Ведрана Сексан, која је за ту прилику купила комплетну одећу и провела један дан на разним локацијама у граду. Неки људи, записала је, као да ме не примећују, други добацују: "Диви (види) ње", "Хало, нинџа..." Ситуацију спасава једна жена у пролазу која каже: "Селам алејкум, сине" док Циганчица каже: "Дај пола марке, Алаха ти. Лијепа си ко лутка". Неко је, чекајући пред семафором, назвао "терористом", други су као за себе коментарисали – "све их је требало похапсити".

Новинар недељника "Слободна Босна" Асим Метиљевић сматра да се појава покривања жена поклапа са сломом свих вредности које су до рата владале на овим просторима. "Као да је вера остала једини спас за човека", објашњава он. Метиљевић не мисли да се ради о неком државном пројекту јер то овде из више разлога не би прошло. Покривену жену можете видети на улици, у шетњи са породицом, а ређе у државној управи, школским и здравственим установама. Нико им не оспорава право на посао али њих је тамо мало. Сликање за личне документе подразумева откривено лице али може са марамом на глави. Неретко се може чути да су све које носе никаб или фереџу због тога посебно стимулисане из неких непознатих фондова. То је могуће али није лако и доказати. Чињеница је да хуманитарне организације, које овде још делују, помажу одређене породице и жене погинулих бораца. Неке од њих сматрају да ће тај статус задржати ако се појаве забрађене.

Професор Иван Цветковић који је објавио десетак књига из области религије сматра да је код девојака из урбаних средина које носе разне мараме (светлих боја) углавном у питању мода. Женска популација у руралним срединама носи традиционалне муслиманске мараме, а у трећу групу спадају оне које су се удале за муџахедине или вехабије и углавном су покривене.

Једна од ретких особа која припада интелектуалним круговима, а саставни део њене гардеробе је и хиџаб (шарена марама) је Фахира Фејзић-Ченгић, виши асистент на Факултету политичких наука, где је завршила журналистику а упоредо и Гази Хусрев-бегову медресу. Хиџаб је за њу индивидуално опредељење. Сарајевско окружење на њену мараму, тврди она, гледа равнодушно али је током боравка у Загребу знао понеко упитати: "Господична, кај сте то разбили главу?" У интервју за магазин "Грација" Фахира каже да је "дијете црвене мараме и бијеле пионирске капице" али да је одрасла у изразито верској породици у махали у Високом. Између службеног атеизма и личног теизма одабрала је живот са "свим повољним и неповољним димензијама ношења хиџаба". Проблем је оних које су на силу покривене, каже Фахира, која се у то уверила путујући у земље где су жене законом покривене, а на првом аеродрому ван своје земље све то са себе збаце. Фахира из тог разлога не би желела да живи у Француској, која после година "слободе, правде и једнакости" у сектору образовања и јавних установа санкционише жене које су покривене. Не би желела да живи ни у Турској, која је доказујући своју сексуалност, забранила ношење фереџа. "Покривање ми је искључиво лични избор, утемељен на вјери..." Према њеном мишљењу, сасвим је другачије кад неко буде покривен са шест, девет или петнаест година, кад је присиљен на то.