Романтик по опредељењу

Хрватски ансамбл „Cantus” са руководиоцем Бериславом Шипушом гостовао је први пут у Србији на протеклом 41. Бемусу. Основан 2000. године, са идејом да публици представи домаћу и страну савремену музику, састав је за београдску публику извео дела хрватских аутора Дубравка Детонија, Силвија Форетића, Берислава Шипуша, затим класика 20. века Пола Хиндемита и Едгара Варезеа, као и премијерно дело нашег младог Драшка Аџића. Композитор и диригент Берислав Шипуш (1958) професор је на Музичкој академији у Загребу, а од 2001. до 2005. био је директор Загребачке филхармоније. Свом композиторском опусу ове године је додао и музику за балет Сташе Зуровца, на предложак Кафкиног „Процеса”, који ће 2010. гостовати на Битефу, а довршио је и трећи део тзв. Осорске трилогије коју је 1977. започео композитор Борис Папандопуло (Реквијем, Мистериј, Плач)…

Какав третман има савремена музика тренутно у Хрватској и где у том простору своје место налази Ваш ансамбл?

Фестивали угошћују ансамбле са новом музиком, али је лоше што су велике институције, као што су оркестар Хрватске радио-телевизије, Загребачка филхармонија, оперске куће у Хрватској… потпуно изгубиле свест да би оне морале да наручују нова дела. Не постоји ни идеја да би четири оперске куће и три градска оркестра могли да запосле седам композитора. Композитори пишу музику, али живе од нечега другог. Нове музике има све више, али за њу опада интерес јер људи, изгледа, имају анимозитет и страх од ње, па чак и од Берговог и Шенберговог опуса, који су живели на размеђи 19. и 20. века, а за које се мисли да их публика неће схватити. Композитори не морају да склапају компромисе са овим светом. Они имају право да траже своје одговоре, да муче себе али и друге кроз те креације. Као што савремена музика мора да тражи напор од слушалаца, разумевање, стрпљивост, знатижељу. „Cantus” налази своје место јер већ неколико година има уговор са двораном „Лисински” за шест наших концерата у сезони.

Како је „Cantus” успео да уђе у пројекат ЕУ „Re: new music”?

Конкурс смо прошли из трећег пута јер је начин пријаве ригорозан, и са бирократске и са финансијске стране. Иако наш састав није из земље чланице ЕУ примили су нас у програм који повезује 22 ансамбла, из 11 земаља, који ће изводити савремену музику европских аутора. Идеја је да сваки ансамбл предложи осам композиција од својих живих аутора, и од свих достављених комада одабере четири која ће извести, са тим да аутори дела нису из њихове земље. Њихова обавеза је да угосте те стране композиторе у својој земљи, да изведу њихово дело барем једанпут и да приреде њихово представљање. Такав пројекат умногоме превазилази досадашњу размену ансамбала.

Са ансамблом, али и самостално, често степутовали. Умете ли мало да успорите живот?

Били смо у Кини и Канади, 2010. идемо у Британију и Њујорк, а имамо позив и за Венецуелу. Често смо у Трсту, сваке године смо у Фондацији „Шенберг” у Бечу, посетили смо Сарајево, желимо и Будимпешту. Сам сам, иначе, пуно прошао – 12 година у Италији, једну годину у Француској и две на Бермудима, испуњавајући своје послање, свој позив. Мислим да сам први хрватски аутор, за сада и једини, који је добио наруџбину у миланској Скали... Умем и да успорим, кад се вратим првој љубави, историји уметности, пошто моја ћерка студира археологију, а имам и рибарски бродић којим се често отиснем пут мора. Мешање приватног и професионалног живота је неминовност, али кад се човек одлучи да гради каријеру није добро да у томе узме још једног таоца осим себе.

На овогодишњем музичком бијеналу у Загребу изведене су композиције „Сребреница” и „Јасеновац”. О чему је реч?

Тема Музичког бијенала била је „Уметност и политика”, па је премијерно изведена опера „Сребреница” Мира Доброловног, која поставља питања шта се у човеку преломи да он постане звер и да ли је могуће да свако од нас то може постати. Младен Тарбук аутор је трагикомичног дела „Јасеновац – једна хрватска бајка”, где су коришћени народни напеви нација које су оставиле кости у том логору – Јевреји, Роми, Срби, Хрвати. Фрањо Ђуровић компоновао је „Причај ми о Дакси”, причу о острву крај Дубровника где су на крају Другог светског рата партизани масакрирали већи број Дубровчана, и до данас се није дознало ко је то наредио и зашто су ти људи морали да страдају. Мој комад „Процес” бавио се вечном темом страха од друштвене манипулације, док је опера Срећка Брадића „Прикривени криж” показала очај који је Хрватску захватио по завршетка рата. Осим што су млади изгубили идеале и постали инвалиди, и дословно, Хрватска се преобразила у друштво које је изгубило сваки систем вредности. Рад, учење, знање и поштење на дну су лествице и све то је направила политика. Уметност зато мора да буде коректив, упозорење и критика таквог стања.

-----------------------------------------------------------

Оркестар штрајкује, Рикардо Мути свира

У Милану сте били асистент познатог диригента Рикарда Мутија којег у Скали називају „божанством”. Шта вамје донело то искуство?

Прво сам га само гледао. Био је од диригената који су везани за оригинале и који не режу партитуру. Хоће да се све чује. За то је имао разлоге, био је изврстан музичар, али тежак човек. Први наш контакт био је поводом мог одласка код њега по метроном. Рекао ми је: „Шта ће вам метроном кад пише алегро, алегрето? Дајте ви то тако како пише.” То је, с једне стране, тобожња слобода, а са друге, мало злочесто, уколико направите грешку. Највећа анегдота је када је оркестар Скале штрајковао на дан извођења „Травијате”, па је Мути сам одсвирао целу оперу. Скала није вратила карте људима, на вестима је био само Мути, који је подржао штрајк свог оркестра, извео штос и показао да је мудрац и добитник.

-----------------------------------------------------------

Композитор на киши

Често импровизујете при извођењу својих композиција. Плашите ли да се може нарушити целина?

Комад „Врт на киши са композитором без кишобрана” показује жељу да напишем „комад отвореног састава” јер ме прогања идеја зашто се у делу не би могло интервенисати, зашто би оно морало бити довршено. Сви тежимо идеалу и перфекцији и тренутак самозадовољства није добар за неког ко је креативан. У својим делима мењам разне ствари и онa никад нису готовa, то јест, ја нисам никад задовољан. Јер, кроз музику се пропитујем, осуђујем, решавам дилеме, кажњавам или дајем одговоре. Можда је то романтични приступ, али да сам могао да бирам, најрадије бих и припадао романтизму. Дакле, желим да се може „ући” у дело и ако је нешто, рецимо, писано за виолончело, зашто то не би свирао фагот!? Дело је писано тако да аутор или извођач „без кишобрана” улазе у њега и импровизују, сваки пут другачије. Тако ремете целину, али је и обогаћују.

Мирјана Сретеновић