Тројица тренера, новинар, голф играч…

„Једина штета у рату који нас је задесио деведесетих била је та што се распала кошаркашка репрезентација која је харала од 1988. до 1991. и која је тек требалo да буде у напону своје моћи. Гро тима чинили су перспективни играчи које, на жалост, никада нисмо заједно видели против америчког дрим тима са Џорданом, Бирдом, Меџиком...”, рекао је некадашњи репрезентативац Југославије Зоран Чутура, данас спортски новинар у Загребу, који је наш саговорник у рубрици „анализа једне фотографије”.

У питању је слика с доделе медаља на Светском првенству 1990. године у Буенос Ајресу, после победе над Совјетским Савезом (92:75) у дворани „Луна парк” пред 16.000 гледалаца. На слици је у гро плану тандем који данас води Олимпијски комитет Србије: Владе Дивац (председник ОКС) и Жарко Паспаљ (потпредседник). Тадашњи селектор државног тима СФРЈ Душан Ивковић ће догодине, на Светском шампионату у Истанбулу, бити у истој улози, с тим да ће 20 година касније водити Србију.

На фотографији се не види Дражен Петровић (1964-93), организатор игре тог тима, који једини није међу живима (настрадао у саобраћајној несрећи 1993. у Немачкој). Сви остали и данас имају, мање-више, запажене улоге у спорту.

Број пет, Велимир Перасовић. Овај некада врсни бек шутер већ годинама је успешан кошаркашки тренер. Био је на кратко спортски директор Сплита, а као тренер једну сјајну сезону са шпанском Таукерамиком није крунисао због болести. Сада је на клупи Цибоне с којом је без пораза у првих шест кола регионалне НЛБ лиге.

Број шест, Зоран Чутура. Рекосмо већ колега из Загреба, који је направио идеалан спој свог играчког знања из кошарке и талента за писање. Његови на око не лепи потези некада су били драгоцени, а данашњи коментари у „Јутарњем листу” врло читани.

– Немам неких посебних емоција према том добу – каже Чутура о последњој генерацији репрезентације Југославије. – Одавно сам почео другу каријеру. Што се тиче контаката с тадашњим саиграчима, као спортски новинар упућен сам на неке од њих. Често се срећемо на разним такмичењима, па сам тако у Пољској имао задовољство да сретнем и нашег селектора Душана Ивковића. Драго ми је да је направио сјајан резултат с тако младим тимом. Са Здовцем сам редовно у контакту, а са Кукочем се чујем једном у два месеца.

Број седам, Тони Кукоч. Један је од најкомплетнијих играча на свету свих времена. Једини је из овог тима успео да се окити титулом шампиона у НБА (три пута), играјући у Чикагу уз Мајкла Џордана и Скотија Пипена. Толико је заљубљен у голф да по завршетку кошаркашке каријере готово и да нема времена за нешто друго. Без штапа не иде нигде.

– Кукоч живи у Америци и нема неки конкретан бизнис – каже Чутура. – Имао је позив да се укључи у рад једног НБА клуба, али голф му је толико велика страст, рекао бих на нивоу кошарке… У САД своју каријеру започиње његов син Марин који је врло талентован.

Број осам, Жарко Паспаљ. Некад једна од најбољих левица светске кошарке, која је сипала кошеве са свих стране и под разним, чак и немогућим угловима од табле, од ове године налази се на месту потпредседника ОКС. Био је тим менаџер репрезентације 2004. и 2005. године, која није оправдала очекивања.

– Крајем осамдесетих почела је да сазрева једна од најталентованијих генерација у европској кошарци у којој су били сабијени таленат и умеће – говори Жарко Паспаљ. – Шампионати на којима смо учествовали као да нису били такмичења, јер се победник знао унапред. За нас су победе с 30 поена разлике у финалу биле нормална ствар. Ми смо се у то време тек упознавали с НБА кошарком али нема сумње да смо имали још пет-шест година заједничког рада испред себе, да би смо с њиховом репрезентацијом били равноправни.

Број девет, Јуриј Здовц. Један је од ретких у овом тиму за кога се могло рећи да је већи радник него таленат. Први је напустио ту генерацију, на захтев словеначких власти, у сред Европског првенства 1991. На његовом завршетку каријере, пре четири године у Љубљани, бивши саиграчи из репрезентације однели су му реплику те златне медаље. Сада је селектор Словеније и тренер Олимпије.

Број 10, Желимир Обрадовић. Био је спретан у вођењу тима на паркету што је била сјајна предиспозиција за посао тренера. Само годину дана пошто је направљена ова фотографија, започео је своју другу каријеру, а данас је један од најцењенијих тренера на свету. Свакако, најуспешнији је свих времена у Европи, са седам титула првака Старог континента. Започео је 11. сезону у Панатинаикосу и рекордер је у Грчкој по дужини узастопног тренерског стажа у неком клубу.

Број 11, Радисав Ћурчић. Са изузетном физичком снагом појавио се у право време, кад су такве предиспозиције биле све траженије у спорту. Као и Обрадовић и он је Чачанин. По завршетку каријере није се определио за рад у кошарци (мада има неких планова...). Живи у Београду и бави се приватним бизнисом, има фирму за брзу пошту и често пословно путује у Израел где је годинама играо. Поникао је у Железничару из Чачка (где и Кићановић) а затим играо само за стране клубове, па тако и за један у НБА (Далас, 1992/93).

Број 12, Владе Дивац. Његов таленат и умеће имао је додатну снагу у харизми и способности да се брзо уклопи у сваку средину и наметне као вођа. За 16 година играња у НБА постао је једини странац у њој коме је припала награда за хуманитарни рад „Волтер Кенеди”. Једно време је био председник Партизана, па скаут Лејкерса, затим саветник у мадридском Реалу, а од ове године је председник ОКС. Од лане је и саветник министра унутрашњих послова Србије, Ивице Дачића.

Број 13, Аријан Комазец. Био је много већа нада него играч. Хтео је да буде кошаркаш и у овој сезони, али није прошао на „проби” у свом Задру. Тако је тренутно скаут тог клуба.

Број 14, Зоран Јовановић. Директор је Предузећа Универзијада Београд 2009. Био је и на још неким функцијама у спорту, а пре десет година на кратко је обављао функцију председника КК Црвена звезда, која се тада с вишемилионског буџета спуштала у сурову реалност.

Број 15, Зоран Савић. Никада није имао статус звезде, али је годинама био незаменљив, јер је био права громада у рекету. Поред њега се нико није наиграо, а било га је тешко и задржати. По завршетку каријере брзо је постао један од најцењенијих генералних менаџера у европској кошарци, радећи у Италији и Шпанији. Међутим, после раскида уговора с Барселоном прошле године летос је морао да се растане и с Фортитудом који је због дугова прекомандован у аматерску лигу.