Trojica trenera, novinar, golf igrač…

„Jedina šteta u ratu koji nas je zadesio devedesetih bila je ta što se raspala košarkaška reprezentacija koja je harala od 1988. do 1991. i koja je tek trebalo da bude u naponu svoje moći. Gro tima činili su perspektivni igrači koje, na žalost, nikada nismo zajedno videli protiv američkog drim tima sa Džordanom, Birdom, Medžikom...”, rekao je nekadašnji reprezentativac Jugoslavije Zoran Čutura, danas sportski novinar u Zagrebu, koji je naš sagovornik u rubrici „analiza jedne fotografije”.

U pitanju je slika s dodele medalja na Svetskom prvenstvu 1990. godine u Buenos Ajresu, posle pobede nad Sovjetskim Savezom (92:75) u dvorani „Luna park” pred 16.000 gledalaca. Na slici je u gro planu tandem koji danas vodi Olimpijski komitet Srbije: Vlade Divac (predsednik OKS) i Žarko Paspalj (potpredsednik). Tadašnji selektor državnog tima SFRJ Dušan Ivković će dogodine, na Svetskom šampionatu u Istanbulu, biti u istoj ulozi, s tim da će 20 godina kasnije voditi Srbiju.

Na fotografiji se ne vidi Dražen Petrović (1964-93), organizator igre tog tima, koji jedini nije među živima (nastradao u saobraćajnoj nesreći 1993. u Nemačkoj). Svi ostali i danas imaju, manje-više, zapažene uloge u sportu.

Broj pet, Velimir Perasović. Ovaj nekada vrsni bek šuter već godinama je uspešan košarkaški trener. Bio je na kratko sportski direktor Splita, a kao trener jednu sjajnu sezonu sa španskom Taukeramikom nije krunisao zbog bolesti. Sada je na klupi Cibone s kojom je bez poraza u prvih šest kola regionalne NLB lige.

Broj šest, Zoran Čutura. Rekosmo već kolega iz Zagreba, koji je napravio idealan spoj svog igračkog znanja iz košarke i talenta za pisanje. Njegovi na oko ne lepi potezi nekada su bili dragoceni, a današnji komentari u „Jutarnjem listu” vrlo čitani.

– Nemam nekih posebnih emocija prema tom dobu – kaže Čutura o poslednjoj generaciji reprezentacije Jugoslavije. – Odavno sam počeo drugu karijeru. Što se tiče kontakata s tadašnjim saigračima, kao sportski novinar upućen sam na neke od njih. Često se srećemo na raznim takmičenjima, pa sam tako u Poljskoj imao zadovoljstvo da sretnem i našeg selektora Dušana Ivkovića. Drago mi je da je napravio sjajan rezultat s tako mladim timom. Sa Zdovcem sam redovno u kontaktu, a sa Kukočem se čujem jednom u dva meseca.

Broj sedam, Toni Kukoč. Jedan je od najkompletnijih igrača na svetu svih vremena. Jedini je iz ovog tima uspeo da se okiti titulom šampiona u NBA (tri puta), igrajući u Čikagu uz Majkla Džordana i Skotija Pipena. Toliko je zaljubljen u golf da po završetku košarkaške karijere gotovo i da nema vremena za nešto drugo. Bez štapa ne ide nigde.

– Kukoč živi u Americi i nema neki konkretan biznis – kaže Čutura. – Imao je poziv da se uključi u rad jednog NBA kluba, ali golf mu je toliko velika strast, rekao bih na nivou košarke… U SAD svoju karijeru započinje njegov sin Marin koji je vrlo talentovan.

Broj osam, Žarko Paspalj. Nekad jedna od najboljih levica svetske košarke, koja je sipala koševe sa svih strane i pod raznim, čak i nemogućim uglovima od table, od ove godine nalazi se na mestu potpredsednika OKS. Bio je tim menadžer reprezentacije 2004. i 2005. godine, koja nije opravdala očekivanja.

– Krajem osamdesetih počela je da sazreva jedna od najtalentovanijih generacija u evropskoj košarci u kojoj su bili sabijeni talenat i umeće – govori Žarko Paspalj. – Šampionati na kojima smo učestvovali kao da nisu bili takmičenja, jer se pobednik znao unapred. Za nas su pobede s 30 poena razlike u finalu bile normalna stvar. Mi smo se u to vreme tek upoznavali s NBA košarkom ali nema sumnje da smo imali još pet-šest godina zajedničkog rada ispred sebe, da bi smo s njihovom reprezentacijom bili ravnopravni.

Broj devet, Jurij Zdovc. Jedan je od retkih u ovom timu za koga se moglo reći da je veći radnik nego talenat. Prvi je napustio tu generaciju, na zahtev slovenačkih vlasti, u sred Evropskog prvenstva 1991. Na njegovom završetku karijere, pre četiri godine u Ljubljani, bivši saigrači iz reprezentacije odneli su mu repliku te zlatne medalje. Sada je selektor Slovenije i trener Olimpije.

Broj 10, Želimir Obradović. Bio je spretan u vođenju tima na parketu što je bila sjajna predispozicija za posao trenera. Samo godinu dana pošto je napravljena ova fotografija, započeo je svoju drugu karijeru, a danas je jedan od najcenjenijih trenera na svetu. Svakako, najuspešniji je svih vremena u Evropi, sa sedam titula prvaka Starog kontinenta. Započeo je 11. sezonu u Panatinaikosu i rekorder je u Grčkoj po dužini uzastopnog trenerskog staža u nekom klubu.

Broj 11, Radisav Ćurčić. Sa izuzetnom fizičkom snagom pojavio se u pravo vreme, kad su takve predispozicije bile sve traženije u sportu. Kao i Obradović i on je Čačanin. Po završetku karijere nije se opredelio za rad u košarci (mada ima nekih planova...). Živi u Beogradu i bavi se privatnim biznisom, ima firmu za brzu poštu i često poslovno putuje u Izrael gde je godinama igrao. Ponikao je u Železničaru iz Čačka (gde i Kićanović) a zatim igrao samo za strane klubove, pa tako i za jedan u NBA (Dalas, 1992/93).

Broj 12, Vlade Divac. Njegov talenat i umeće imao je dodatnu snagu u harizmi i sposobnosti da se brzo uklopi u svaku sredinu i nametne kao vođa. Za 16 godina igranja u NBA postao je jedini stranac u njoj kome je pripala nagrada za humanitarni rad „Volter Kenedi”. Jedno vreme je bio predsednik Partizana, pa skaut Lejkersa, zatim savetnik u madridskom Realu, a od ove godine je predsednik OKS. Od lane je i savetnik ministra unutrašnjih poslova Srbije, Ivice Dačića.

Broj 13, Arijan Komazec. Bio je mnogo veća nada nego igrač. Hteo je da bude košarkaš i u ovoj sezoni, ali nije prošao na „probi” u svom Zadru. Tako je trenutno skaut tog kluba.

Broj 14, Zoran Jovanović. Direktor je Preduzeća Univerzijada Beograd 2009. Bio je i na još nekim funkcijama u sportu, a pre deset godina na kratko je obavljao funkciju predsednika KK Crvena zvezda, koja se tada s višemilionskog budžeta spuštala u surovu realnost.

Broj 15, Zoran Savić. Nikada nije imao status zvezde, ali je godinama bio nezamenljiv, jer je bio prava gromada u reketu. Pored njega se niko nije naigrao, a bilo ga je teško i zadržati. Po završetku karijere brzo je postao jedan od najcenjenijih generalnih menadžera u evropskoj košarci, radeći u Italiji i Španiji. Međutim, posle raskida ugovora s Barselonom prošle godine letos je morao da se rastane i s Fortitudom koji je zbog dugova prekomandovan u amatersku ligu.