Mali virtuoz svira za svog psa i papagaja

Na samom početku čuvenog šetališta „Pet Danica”, omiljene promenade Novljana i njihovih gostiju, na zamišljenoj granici između Igala i Herceg Novog, zvuci harmonike svakodnevno okupljaju prolaznike. Tek kada se sasvim približite sviraču, otkrićete ko je virtuoz koji iz ovog čudesnog instrumenta izvlači note pune emocija.

Gotovo neverovatno, iznad velike harmonike jedva se nazire glava devetogodišnjeg dečaka. Pred njim mali ruksak, toliko skroman da bi u njega jedva stala školska užina. U njega prolaznici sa zadovoljstvom spuštaju poneki evro, diveći se talentu mladog umetnika i upućujući mu reči podrške i blagoslova.

To je Grigorije Maksimenko, dečak iz Belorusije koji svojom muzikom svakodnevno ulepšava šetnju brojnim Novljanima i turistima. Pored njega je uredno složen registar pesama koje izvodi. Nakon svake odsvirane melodije ustane i nakloni se publici, bez obzira ima li ikoga ispred njega ili ne. Svira kao da nastupa u najvećoj koncertnoj dvorani, a ne na šetalištu uz more.

Ko je zapravo Grigorije i kako je dospeo na „Pet Danica”?

„Ja sam učenik osnovne škole ’Dašo Pavičić’ u Sutorini i upravo sam završio četvrti razred. Pored harmonike sviram klavir, a muzika je moja najveća ljubav. Sa porodicom živim u Mojdežu. U Herceg Novi smo se doselili pre četiri godine i ovde nam je zaista lepo”, priča nam mališan, skromnog rasta, ali velik po talentu.

Nedaleko od njega pažljivo sluša jedna dama srednjih godina. Po ponekoj reči i pogledu lako se naslućuje da je reč o bliskom članu porodice. To je Grigorijeva baka Valentina, profesorka muzike.

„Grigoriju je muzika sve. Pored harmonike svira klavir i bubnjeve. Njegova majka je profesorka klavira, a otac arhitekta. Veoma je vredan, uporan i radoznao dečak. Obožava da sa porodicom igra šah, a od ove godine počeće i da pohađa školu šaha”, otkriva nam baka Valentina.

Pitanje koje se samo nameće jeste zašto jedan dečak sa tolikim talentom svira na šetalištu. Baka Valentina kroz osmeh otkriva razlog:

„Svira da bi prehranio svog ogromnog psa Monija i papagaja Jašu”, kaže ona. Njegovi mezimci su, očigledno, važan deo njegovog sveta. A Moni je, dodaje baka kroz smeh, toliko veliki da je gotovo visok koliko i Grigorije.

Dok se more lagano talasa uz obalu, a prolaznici zastaju da poslušaju još jednu melodiju, mali harmonikaš nastavlja da svira — skromno, predano i sa osmehom. Možda još nije nastupao u velikim koncertnim dvoranama, ali je već osvojio najvažniju publiku — srca ljudi koji svakodnevno prolaze ovim šetalištem.