Мали виртуоз свира за свог пса и папагаја

На самом почетку чувеног шеталишта „Пет Даница”, омиљене променаде Новљана и њихових гостију, на замишљеној граници између Игала и Херцег Новог, звуци хармонике свакодневно окупљају пролазнике. Тек када се сасвим приближите свирачу, открићете ко је виртуоз који из овог чудесног инструмента извлачи ноте пуне емоција.

Готово невероватно, изнад велике хармонике једва се назире глава деветогодишњег дечака. Пред њим мали руксак, толико скроман да би у њега једва стала школска ужина. У њега пролазници са задовољством спуштају понеки евро, дивећи се таленту младог уметника и упућујући му речи подршке и благослова.

То је Григорије Максименко, дечак из Белорусије који својом музиком свакодневно улепшава шетњу бројним Новљанима и туристима. Поред њега је уредно сложен регистар песама које изводи. Након сваке одсвиране мелодије устане и наклони се публици, без обзира има ли икога испред њега или не. Свира као да наступа у највећој концертној дворани, а не на шеталишту уз море.

Ко је заправо Григорије и како је доспео на „Пет Даница”?

„Ја сам ученик основне школе ’Дашо Павичић’ у Суторини и управо сам завршио четврти разред. Поред хармонике свирам клавир, а музика је моја највећа љубав. Са породицом живим у Мојдежу. У Херцег Нови смо се доселили пре четири године и овде нам је заиста лепо”, прича нам малишан, скромног раста, али велик по таленту.

Недалеко од њега пажљиво слуша једна дама средњих година. По понекој речи и погледу лако се наслућује да је реч о блиском члану породице. То је Григоријева бака Валентина, професорка музике.

„Григорију је музика све. Поред хармонике свира клавир и бубњеве. Његова мајка је професорка клавира, а отац архитекта. Веома је вредан, упоран и радознао дечак. Обожава да са породицом игра шах, а од ове године почеће и да похађа школу шаха”, открива нам бака Валентина.

Питање које се само намеће јесте зашто један дечак са толиким талентом свира на шеталишту. Бака Валентина кроз осмех открива разлог:

„Свира да би прехранио свог огромног пса Монија и папагаја Јашу”, каже она. Његови мезимци су, очигледно, важан део његовог света. А Мони је, додаје бака кроз смех, толико велики да је готово висок колико и Григорије.

Док се море лагано таласа уз обалу, а пролазници застају да послушају још једну мелодију, мали хармоникаш наставља да свира — скромно, предано и са осмехом. Можда још није наступао у великим концертним дворанама, али је већ освојио најважнију публику — срца људи који свакодневно пролазе овим шеталиштем.