Јутра невоље и стида

За ову прву, антологију српске боемске поезије, може се рећи да је радио зналац и заљубљеник у наше песнике боеме, у њихове пјанске и мамурне просјаје, у оне стваралачке тренутке који су заиста резултирали изузетним уметничким подвизима у стиху. То су они тренуци, у песничком случају, које је давно Тин Ујевић назвао "јутра невоље и стида". Чудни су то "призори унутрашњег живота песника, призори који рефлектују духовну и умагинативну жеђ ових примерака живљења", који су једва чекали ноћ да и њима сване.

Антологија почиње песмом непознатог песника, да би се завршила песмама Владимира Јагличића. Ту су песме Саве Мркаља, Ђуре Јакшића, Диса, Пандуровића, Драинца, Бранка В. Радичевића, Мике Антића, Србе Митића, Бранка Миљковића, неизбежних Бранислава Петровића, Ранка Јововића, Милисава Крсмановића, Амбра Марошевића и многих, многих других. Битно је напоменути да је Часлав Ђорђевић одабрао посебан угао гледања на тзв. песнички боемски случај. Он каже: "Боемска поезија показује како се из туге рађа радост, а на тлу радости ниче туга".

Она је од згуснутих и емоцијама набијених лирских записа срца, али и од наративних слојева. Откривамо је као суздржану, грцаву, али и као распојасану у осећањима: као слаткоречиву и горку, опору и милозвучну; као поезију од уздаха, суза, крикова и крајње резигнантних стања, али и од незадрживих егзалтација".Ова поезија је до белоусијаних екстаза, од "пуцања дамара", али и од психолошких копњења којима садашњост баш и није наклоњена. Ту су наде и сумње, узнесења и крволиптања, пуна је горког плача и надмености, углавном непокорна и неподмитљива, крајње лична, тмаста и опора, али је саздана од снова немогућих, чак са наглашеним суицидним синдромом.

Битно је да је зналац Часлав Ђорђевић, за разлику од многих досадашњих антологичара које је занимала ова врста наше поезије, ушао у саму срж "материје" што доказује да је нашао за сходно да једну своју антологију на исту тему, раније штампану, доведе до савршенства. Лично мислим да ће будући састављачи оваквих цветника имати и морати да "уче" од строгоће и, наравно, заљубљености и несебичности Часлава Ђорђевића.

А "Тамно срце", српске елегије истог састављача? Професор Ђорђевић, зналац наше књижевности, и сам врстан прозаиста и још изврснији песник, наишао је на идеју да сачини антологију српских елегија. Врло је могуће да га је на ту идеју навела и свеукупна наша невоља која нас прати вековима и не попушта њен загрљај, поготово невоља звана цео прошли век. У крајњој инстанци, у основи сваке иоле вредне српске песме, била она народна или изашла испод пера појединца, како каже сам антологичар, "почива самоћа, љубав и растанак, разнеженост субјекта до ганућа, одрон живота и ужасавајући зјап празнине; срце елегије је тамо ’где је стање потиштености, носталгични зов завичајности и уздах за детињством, где је свест о поразу, губитку дома и отаџбине; где се време доживљава као срам, живот као трулеж; тамо где је душа у расејању’...Елегија је, дакле, тамо где је красота ухваћена као трен који пролази, тамо где је мекота душе у судару са грубошћу света".

Песничка јединка је, свом силином, ударила главом о зид "окрутне збиље", песничко срце згњечено, а последица је "рана и непребол". Укратко, рећи ће Часлав Ђорђевић, да је елегија тамо где је јесен и лисје жуто, мртва драга, "крик у магли и вапај из блата, скепса и резигнација, бол, дозив без одзива, јадиковка и суза затомљена и било каква похараност душе и њен тамни зов".

Шта још рећи? У антологији српских елегија "Тамно срце", почев од неколике народне песме, преко Саве Немањића и многих наших песничких имена, све до Саше Јеленковића, заиста читалац има на чему да застане. И сама састављачева замисао да се, први код нас, лати тако замашна посла – говори сама за себе. Његов покушај да се "на једном месту скупи сва лепота која би била доступна" многом уживаоцу. Мора се Чаславу Ђорђевићу веровати на реч да се ради "о врашки тешком послу", о незахвалном послу. Али, да није заљубљеника попут њега, наша би књижевност била ускраћена за два врхунска цветника и за сваки појединачан мирис бројних цветова које је сместио у своја два студиозна избора. Овакви избори чине радост души, поготово пионирски подухват "Тамно срце", српске елегије.