СМРТ У ОДСУСТВУ ВЛАСТИ

Множе се листе богатих и бахатих, сиротиња је само државни статистички податак, док не осване вест да је Радислав Стојанов, стар четрдесет година, радник који је остао без посла у зрењанинском „Шинвозу”, умро у београдском Дому синдиката, у Каменој сали, протестујући против приватизације која је фирму отерала у стечај и чекајући неког из власти да их упозна с оним што је мислио да је неправда. Лекари мисле да је срчани удар био изазван стресом.

Пре две године на истим страницама писао сам о Драгици Симић, старој педесет година, радници ФАД-а из Горњег Милановца. Она се обесила у женској гардероби фабрике зато што је остала без посла и зато што данима нико из руководства фабрике није хтео с њом да разговара.

Драгица, металостругар, на чијим плећима и скромној плати је преживљавало и школовало се петочлано домаћинство, оставила је за собом опроштајно писмо на три странице формата А4 које је три дана пред смрт читала по фабричком кругу онима који су хтели да је чују. Најавила је сопствену смрт. Претпостављам да су људи бежали од ње. Доста им је сопствене несреће. Писмо је положено на врх мртвачког сандука и спуштено у раку у селу Јарменовци, близу Тополе. Тако је, усудио бих се да кажем, сахрањен и значајан прилог историји интимног живота, често значајнији од државних архива у којима се, како видимо, умножавају материјали о онима који су се обогатили па их, после, полиција ухватила.

Радници доспевају у новине у лежећем ставу.

Смрт Стојанова открива нам и друге детаље. У зрењанинском „Шинвозу” тврде да је ово четврти смртни исход њиховог транзиционог хода по мукама.

Троје радника извршило је самоубиство.

„Вечерње новости” откривају нам један драматични детаљ с комеморације у фабричком кругу, поводом смрти Стојанова. На преси, пишу „Новости”, опроштајно писмо радника Драгана Перића. Убио се од немоћи, од изгубљене наде, од стида пред децом. Колеге кажу: био је највреднији од свих. Газди је зарађивао сваког дана, веле, суво злато. Газда му је стално обећавао: данас ћу да те исплатим, сутра, понедељак... Све ћу одједном да платим. Драган је узео кредит да школује синове: старијег, студента, и млађег – средњошколца. Желео је овај вредни отац да и њему обезбеди факултетску диплому.

– Веровао је газди – причају радници. – Узео је 2.000 евра кредита. Плате ниоткуд. А из банке стижу опомене. Кад се накупило седам неплаћених рата, Драган се обесио.

Цитат из опроштајног писма: „Нисам од фирме заслужио да се тако понаша. Они који су је водили нека ме носе на терету. Децо моја, пуно вас воли тата. Опростите ми.”

Свако од нас може у свом непосредном окружењу да пронађе примере људи с траговима мутне, дубоке депресије у очима и свако поштен признаће самом себи да тешко, с муком, слуша жалопојке жртава капиталне ефикасности која се своди на просту профитну математику да се иста количина посла може обавити с мање запослених. Некако су досадни зато што верују да је њихова мука већа од наше, њихов страх дубљи од нашег, да су очајнији...Људи суочени с таквим причама реагују као да им прети нека заразна болест. Затварају уста, одмичу се, траже изговор да оду...Транзициона друштва су глува и нема. Друштвени успех и углед не обезбеђује се солидарношћу него такмичењем.

Србија је, према истраживању агенције „ТНС Медијум Галуп” заузела друго место на светској листи оних земаља у којима је несигурност радног места висока. Чак 47 одсто запослених сматра да постоје шансе да остану без посла. Горе од нас пласиран је само Камерун.

За кога би у недељу, 20. јануара, гласао машиниста Радислав Стојанов, чија је кћерка напунила тек 15 година у ноћи када је умро, да га у Дому синдиката није издало срце?