Мина за решење хрватско-словеначког спора

Од нашег сталног дописника
Љубљана – Вест да је премијерка хрватске владе Јадранка Косор потписала једнострану изјаву којом анулира за Словенију најважнији члан недавно потписаног споразума о арбитражном решавању спора око демаркације имаће далекосежне последице. Службена Љубљана најављује да ће и сама потписати (своју) једнострану изјаву којом ће потврдити оно што Косорова сада негира, да је са председником словеначке владе Борутом Пахором у Стокхолму 4. новембра парафирала цео арбитражни споразум који Словенији гарантује излаз на отворено море. Овакав расплет поново гура на маргине најављени план о решавању других словеначко-хрватских спорова, што жељно ишчекују штедише Љубљанске банке (ЛБ) у Хрватској.

Према плану који су приликом претпоследњег сусрета у Загребу поменули Пахор и Косорова, споразуму о арбитражи требало је да се придружи „пакетно” скидање са дневног реда и проблема Љубљанске банке од које хрватске штедише потражују девизну штедњу још од 1991. године, као и словеначки дуг из заједничке нуклеарне електране Кршко.

Да су се штедише прерано обрадовале, потврђује и вест из Трста да је апелациони суд закључио поступак који су против Нове љубљанске банке (НЛБ) као наследнице Љубљанске банке и тршћанске филијале НЛБ покренуле некадашње штедише из Загреба и Сарајева. Чак 710 штедиша је, под вођством предузетника из Опатије Божидара Вукасовића, уложило тужбу против НЛБ и захтевало да суд у Трсту омогући да им буду исплаћени девизни улози у висини од осам милиона евра из имовине тршћанске филијале НЛБ. Тужиоци су доказивали да је НЛБ правна наследница Љубљанске банке, ослањајући се и на словеначки уставни закон из 1994. према коме је део имовине Љубљанске банке прешао на НЛБ. Апелациони суд у Трсту је после шест година одбио тужбу са образложењем да у Италији није могуће тужити филијалу неке стране банке која на Апенинском полуострву нема статус правног лица.

Тако се сада намеће питање да ли постоји други пут да се исплате закинуте штедише из Хрватске изузев преговора о наследству који се воде у Базелу. Словенија зна да две трећине хрватских штедиша (102.000 људи) има на књижицама старе Љубљанске банке улог нижи од 100 немачких марака (данас 50 евра без камата и обештећења за штедњу „заробљену” 18 година). У Љубљани се, сазнајемо, размишља да се прво поравнају дуговања овим штедишама и тиме смањи обим оштећених штедиша, али се дошло до закључка да би такав начин дискриминисао преостале штедише. Словенија истиче да потраживања загребачке филијале Љубљанске банке према хрватским предузећима износе 404 милиона евра, па предлаже да Хрватска тај дуг откупи (уз неки попуст) а онда исплати домаће повериоце. Али Загреб на то не пристаје. Председник Стјепан Месић указује да банка мора да врати дуг штедишама и да то нема везе са преговорима о наследству некадашње заједничке државе. Загреб уз то од Словеније потражује 400 милиона евра на име државних гаранција за девизне улоге штедиша који су своју штедњу пренели у друге (хрватске) банке.

Сепаратни договор Љубљане са Хрватском отворио би питање и 165.000 штедиша Љубљанске банке у БиХ који потражују 90 милиона евра. Љубљана заступа гледиште да, чак и кад би пристала на билатерално решавање „штедног” спора, Словенију и даље обавезује уговор о наследству који је ратификовала 2004, а који предвиђа петострани договор наследница некадашње СФРЈ под покровитељством базелске банке за међународна поравнања. Словеначка страна истиче да је такво решење пре годину дана наметнуо и Европски суд за људска права у Стразбуру. Словеначки привредници упозоравају да овакво стање није добро за економске односе са Хрватском. Роман Гласер, генерални директор „Перутнине” из Птуја, упозорава да што пре се успостави равнотежа нормалних односа између две државе на свим нивоима, пре ће доћи до бољитка за развој привредних односа и пословање предузећа с обе стране међе.