Заоставштина Берлинског зида

Рушењем Берлинског зида са светске спортске позорнице нестала је ДР Немачка, спортска велесила у успону. Спортисти дотадашњих држава Савезне Републике Немачке и Демократске Републике Немачке поново су почели да се појављују у истим екипама, под једном заставом уз звуке исте химне, као и до 1968. године, када су се на олимпијским играма, по диктату Међународног олимпијског комитета, две Немачке такмичиле са јединственим тимом и представљале трећу спортску велесилу, али далеко мање успешну од СССР и САД.

На Играма у Токију 1964. две Немачке заједничким снагама освојиле су 50 медаља и заузеле треће место иза СССР (96) и САД (90), а по спортском осамостаљивању четири године касније у Мексико Ситију, Западна Немачка је освојила 26 медаља, а Источна само трофеј мање, али и чак девет златних медаља, пет више од својих сународника са западне стране зида.

Мајстори индивидуалних спортова

Источњаци су све трофеје освојили у индивидуалним спортовима, пре свега у атлетици, пливању и гимнастици, такозваним базичним спортовима, уз велику „подршку” веслача, а прва звезда источнонемачког спорта био је 17-годишњи пливач Роналд Матес освајач две златне и сребрне олимпијске медаље. Матес је олимпијску каријеру завршио 1976. са осам медаља и остао најуспешнији пливач леђним стилом (16 пута рушио светске рекорде на 100 и 200 м), уосталом од 1967. до 1974. није изгубио ни једну трку. Међутим, већ у Мексику 1968. штафету су преузеле припаднице лепшег пола (Карин Јанц, пливање: 2 златне, 2 сребрне, 1 бронзана; Ренате Штехер, атлетика: 2 златне, 1 сребрна) и баш пливачице и атлетичарке постаће заштитни знак спорта ДР Немачке.

У Монтреалу 1976. седамнаестогодишња пливачица Корнелија Ендер је освојила четири злата и једно сребро, а каријеру је завршила са осам олимпијских и десет медаља са светских првенстава (8 златних) постигавши 23 рекорда у индивидуалним дисциплинама. У Москви 1980. пливачице ДР Немачке освојиле су 11 од 13 златних медаља, уз осам сребрних и седам бронзаних, а атлетичарке 15 трофеја (5, 5, 5)... На последњем самосталном учешћу ДР Немачке на Играма, 1988. у Сеулу, пошто је због бојкота пропутила Лос Анђелес 1964, заблистала је Кристин Ото и са шест златних пливачких медаља била апсолутни јунак Игара, тим пре што их је освојила у три стила (слободно, леђно, делфин) што нико није поновио до данас.

Тада је већ у летњим спортовима ДР Немачка постала друга светска велесила. У Сеулу СССР је освојио 132 медаље, ДР Немачка 102, САД 94, а СР Немачка само 40.

Слично је било и у зимским спортовима. Јединствени тим две Немачке на Зимским играма 1964. био је 5. са 9 медаља, а 1968. СР Немачка је била 7. са 7 медаља, а ДР Немачка 11. са 5 трофеја. Већ у Сапору 1972. ДР Немачка је, захваљујући пре свега успесима у санкању и бобу, освојила друго место са 14 медаља, само две мање од неприкосновеног СССР-а и девет више од СР Немачке (7. место). Слично је било и у Инзбруку 1976, а у Лејк Плесиду 1980. спортисти ДР Немачке остварили су прави подвиг избивши на прво место по броју освојених медаља са 23 трофеја и чак девет златних (СССР је имао медаљу мање и злато више). У Сарајеву 1984. ДР Немачка је освојила 24 медаље, једну мање од СССР, али уз три злата више, а у Калгарију 1988. на последњем самосталном наступу 25 медаља, четири мање од СССР, а 17 више од СР Немачке...

Четири рекорда из лабораторије још одолевају

Заједнички „бели тим” Немачке 1992. био је најуспешнији у Албервилу 1992. али са само медаљом више од домета источњака четири године раније, и тај примат (сем у Лилехамеру 1994) немачки зимски спортови сачували су на свим досадашњим зимским играма.

На летњим пад је био драстичан. Први заједнички тим Немачке у Барселони 1992. освојио је 62 медаље мање него што су у Сеулу освојиле две Немачке, а на последњим играма, у Пекингу 2008. Немачка је пала на шесто место са само 41 одличјем...

Објашњење за овај пад је добро познато. Нестанком ДР Немачке угашени су и државни програми стварања спортских шампиона у којима се није штедео ни новац ни млади атлетичари. Само тако једна мала земља могла је да се у спорту мери и побеђује са великима. Поплава признања источнонемачких спортиста после рушења берлинског зида, пре свега припадница лепшег пола, да су били натерани да користе допинг довела је и до бројних судских процеса и исплате обештећења. Лабораторије у којима су научници и тренери стварали асове су затворене, неки тренери су пронашли нови посао у Кини, Јужној Африци, Аустралији и још неким земљама, а „краљици спортова” остали су још ненадмашени светски рекорди Јиргена Шулта (1986, диск: 74,08 м), Марите Кох (1985, 400 м: 47,60), женске штафете Гладиш, Ригер, Ојерсвалд, Гер (1985, 4 х 100 метара: 41,37) и Габријеле Рајниш (1988, диск: 76,80 м).