Илић покушава да помири опозицију

Велимир Илић, председник Нове Србије, који је пре неколико дана поново актуелизовао идеју о уједињењу опозиције, признаје да страначки врхови, „стављајући личну сујету испред интереса Србије”, коче тај процес, али није именовао лидере који то чине. На питање да ли би његов коалициони партнер ДСС препустио напредњацима водећу улогу у блоку партија које нису на власти (изузимајући ЛДП), Илић наглашава да су шансе веће када је окупљање око најјачег. „Нема ту шта да се препушта, реалност је таква. Напредњаци сада имају највећи рејтинг. Кад је Коштуница био најјачи, окупили смо се око њега. Можда ће опет бити најјачи, па ћемо се опет окупити око њега. Да су радикали најјачи, њих бих прве позвао”, рекао је Илић за „Политику”.

Али, чак и када се питање лидерства не би постављало, формирање опозиционог фронта тренутно онемогућава непомирљивост СНС-а и СРС-а. Партија Војислава Шешеља за сада не показује велики интерес за ову идеју. Потпредседник радикала Драган Тодоровић не пристаје на разговор са напредњацима „ни у каквој варијанти док нам се не врате мандати које нам је узео СНС”. За дијалог са народњачком коалицијом радикали су, како наглашава, отворени. Одговарајући на питање да ли је двадесетак мандата важније од рушења власти, Тодоровић каже да је радикалима најважније да располажу са оним што су добили од грађана. Упркос свему Велимир Илић верује да и за сукоб између СРС-а и СНС-а постоји решење. „Не морају да сарађују страначки врхови, сарађиваће народ који ће схватити да га њихова свађа кошта и мењаће лидере”, каже он.

За ДСС формирање јединственог опозиционог фронта није спорно, али према мишљењу потпредседника те партије Милоша Алигрудића претходно је потребан договор о томе шта ће обухватити њихово заједничко деловање. Он признаје да конфликт СРС-а и СНС-а „заиста прави проблем” и подсећа да странке треба да дају предност решавању озбиљних државних проблема над међусобним сукобима.

„Нема потребе да причамо о лидерским позицијама. Прво се морамо договорити о заједничким активностима, јер се окупљамо око нечега, а не око некога. Ако разговор о обједињавању напора да се сруши актуелна власт претворимо у разговор о питању лидерске позиције, то оставља утисак неозбиљности”, наводи Алигрудић.

Претходно велико окупљање опозиције најављивао је у лето прошле године Александар Вучић, тада генерални секретар радикала, али тај покушај је осујећен расцепом у редовима СРС-а. Да ни сада не постоје околности које би довеле до чвршћег опозиционог савеза сматра Миодраг Радојевић, сарадник Института за политичке студије, и додаје да ће евентуално обједињавање зависити од процене партијских вођа да ли имају интерес да улазе у такве савезе. Према његовој оцени, борба за лидерску позицију кључни је проблем у уједињавању опозиције.  

„Осим тога, вероватно је процена СНС-а да му самостално наступање више одговара. Непосредно по оснивању позивали су ДСС на сарадњу, али су после добрих резултата на неколико поновљених локалних избора и истраживања о рејтингу видели да су постали једна од кључних политичких странака. Због тога им за сада одговара да не улазе у коалициона деловања”, објашњава Радојевић подсећајући, такође, на сукоб СРС-а и СНС-а као отежавајући фактор.