Први дан грипозног ванредног стања

Малиша има температуру 39,1 Целзијуса. Има девет година, маску преко лица и био је једини пацијент јуче око подне на школском одељењу београдског Дому здравља „Стари град”. Лекари су се управо окупили на хитном састанку, који је заказала начелница, да би им дала упутства о мерама после проглашења епидемије. Чекаоница је сабласно празна и за хипохондре је идеално место за избегавање: на улазу у дом здравља сестре деле маске онима који имају температуру. Испред лифта вас на плакату опомињу да пажљиво ходате јер је под клизав, али, пошто сте ставили маску и избегли пад, треба да пребродите следећи ниво: вожњу лифтом са десетак људи којима цури нос.

Тада уводите своје дете у просторију где на плакатима пушаче представљају као самоубице, а на другој страни зида, поручују да није срамота живети са ХИВ-ом. Мајка дечака кога тресе грозница савршено је прибрана. Лекарка је позива да уђу. Прописала је дечаку антибиотик и лечи га као да је оболео од сезонског грипа.

– Ово дете лечим дуго и одлично га познајем. Међутим, мајка ће ме телефоном звати сваког дана како бих имала увид у његово стање – каже докторка.

– Није ништа страшно, грип га хвата као и сваке године, у ово време – прича мајка дечака без трунке панике у гласу.

На одељењу за одрасле, четири спрата изнад, такође, нема гужве, на дан када је министар здравља увео „ванредно грипозно стање”. Црнокоса студенткиња са маском само потврђује причу да маске умеју лепо да стоје, јер истичу очи. Девојка је прошле недеље имала температуру око 38 степени, имала је бол у грудима и суво је кашљала. Сада чека на контролу, добро се осећа и заиста, та свакодневна рутина, коју сам јуче осетио у чекаоницама, одудара од масовне хистерије која се осећа у вестима информативних емисија и штампи.

Дакле, ништа страшно се није догодило, на дан проглашења епидемије. Београђани нису извршили десант на апотеке, јер су претходних дана ионако све покуповали. Војска и полиција не марширају градом, ако не рачунамо саобраћајце који пишу казне возачима у Македонској улици, јер су масовно заузели десну траку. Епидемиолози, такође, нису извршили пуч.

Шездесетпетогодишњи пензионер Мирослав Шишмановић је дошао код очног лекара. Признаје да му није свеједно што је пребродио исте оне узбуњујуће операције како би се домогао чекаонице. Једе погачице и не узима маску.

– Уздам се у вакцину против сезонског грипа коју примам редовно 32 године. Кад ме убоду, после седам дана се осећам као поново рођен. Али, власти морају да ме још убеђују да примим вакцину против новог грипа. Сумњиво ми је што желе да свако потпише ко је прими. Што бих ја потписивао, ако је вакцина добра? Вероватно тај грип није за играње, али стварно га претераше са вестима. Кад их гледам, као да ће сутра смак света. Нисам претходних година слушао како пажљиво бележе кад неко умре од обичног грипа – каже пензионер.  

За разлику од махом празних чекаоница Дома здравља у Симиној улици, чекаонице на Новом Београду су депримирајуће пуне. Лица људи су прекривена маскама, а они који ни маскама не верују, обмотали су главе шаловима.

Четрдесетдвогодишњак са температуром која варира између 37,2 и 38, добио је антибиотик, послат је на кућно лечење, уз поруку лекара:

– Без бриге, друже, пола града то има.

Када масовно окупирамо апотеке, тражећи тамифлу, када јуримо за маскама којих нигде нема, када здрави као дрен постанемо добровољци породичних карантина, лицитирајући при том ко нас је овако слудео, ми нисмо хистерични, већ – конверзни, јер су психијатри „хистерију” избацили из речника заменивши је политички и медицински коректним изразом – конверзни. То ипак није само стање наше свести. Десетине хиљада људи широм Велике Британије од почетка пандемије лажу своје лекаре да имају симптоме новог грипа како би дошли до лека „тамифлу” и имали га при руци у случају да се заиста разболе.

Александар Апостоловски