Берлински зид: љубавна прича

Ове јесени навршава се двадесет година од пада Берлинског зида, тог симболичног краја ,,хладног рата” и ,,реалног” социјализма. Догађај од такве важности, да је сматран не само својеврсном ,,револуцијом” и почетак једног сасвим новог поглавља у светској историји, већ и за сам крај те историје. Прича са срећним крајем, где све дође на своје место, где добро победи зло, где ништа не остаје неразјашњено. Међутим, као и свака прича те врсте, посебно ако претендује на историјско објашњење, и ова о Берлинском зиду је у најмању руку поједностављена, па и мистификована.

Обично су чињенице те које прве замрсе ствари. Супротно популарној представи, до поделе Немачке и Берлина на западни и источни део дошло је 1949. године управо на инсистирање САД, Енглеске и Француске. Томе се снажно противио СССР, који је захтевао уједињену, независну и демилитаризовану Немачку. Убрзо потом је западни део не само престао да совјетима исплаћује репарацију и приступио НАТО-у већ и поставио на челна државна места многе бивше нацисте (нпр. Ханс Глобке, Курт Кисингер, Хајнрих Лубке).

За разлику од западног дела, који ће у наредне четири деценије бити истурено и привилеговано крило западног капитализма, па тако и његов најконзервативнији део, Исток ће поћи путем бирократског, партијског, социјализма по моделу СССР-а. Тај поредак неће имати много тога заједничког са Марксовом хуманистичком визијом али ће остварити неке запажене резултате, као што су гарантовано запослење и стан, бесплатно здравствено осигурање и образовање, елиминација већих социјалних разлика, пуна једнакост полова.

Та слика драстично се променила након пада Берлинског зида. Већ у прве три године, 71 одсто (3,3 милиона) грађана Источне Немачке изгубило је посао, и незапосленост је и данас двоструко већа него на западу. До данас је Источну Немачку напустило 1,4 милиона људи, а 140 њих је напушта сваки дан. Од оних који су преостали, чак сваки други ради за плату која је испод прописане границе. А од свих приватних предузећа, чак 95 одсто није у власништву грађана са истока.

Није ни чудо да данас источни Немци махом гласају за левицу, а ако је веровати ,,Шпигловој” анкети, чак 73 одсто њих верује да је Марксова критика капитализма – валидна. Можда је то разлог зашто је продаја Марксовог „Капитала” прошле године била 100 (!) пута већа него 1990.

Сличан сценарио је и у осталим земљама Источне Европе, поготово у Мађарској. Зато се поставља питање шта ми то заправо славимо у вези са Берлинским зидом, и зашто баш сад. Јер не делује да има пуно разлога за славље, поготово не у Србији.

Берлински зид и Србија: Истина је да су многи грађани источноевропских земаља пад Берлинског зида доживели као ослобођење од совјетског војног и идеолошког протектората. Међутим, нити је социјализам у Србији увезен на совјетским тенковима, нити је Србија, у оквиру Југославије, трпела присуство стране војне силе. Напротив, социјализам је у Србији и Југославији био исход дуге унутрашње борбе, а њену политику су дефинисала два принципа израсла управо из сукоба са Москвом: самоуправљање и несврстаност.

Да ли можда Србија слави светски мир успостављен падом Берлинског зида? Наравно да не. Његов пад је, гледајући из данашње перспективе, превасходно послужио као зелено светло за повампирење империјализма, национализма и религиозног фундаментализма у читавом свету. За Србију је он значио крваво уништење југословенског пројекта, споља и изнутра. Многи од нас нису заборавили да је, у буквалном смислу те речи, цена уједињене Европе на мастрихтској берзи била ,,разбуцана” Југославија.

Можда пак Србија слави економски просперитет условљен падом Берлинског зида? Међутим, ако постоји било каква дилема око тога да ли су Мађари или источни Немци живели боље у социјализму, она тек нестаје кад је у питању Србија. Распродата будзашто, бачена под стечај, отпуштена, презадужена, Србија, која је осамдесетих живела боље од Шпаније, Грчке или Португала, данас животари.

Шта то онда слави земља која је нити као Запад имала фобију бољшевизма, нити је као Исток била заточена у оквиру наметнутих граница? Земља у чијем историјском сећању Берлински зид напросто заузима споредни значај, а која је његов пад по свему судећи дебело платила?

Србија данас слави исто оно што и ,,читав свет”, који је у ствари један мали свет, свет који је тешко звати свет. То је свет међународне финансијске елите која је запала у најтежу кризу у последњих 70 година, свет који срља у неизвесну будућност. Као и недавна резолуција Савета Европе о историјском изједначавању фашизма и комунизма, берлински спектакл је очајнички покушај да се сачувају привилеговане позиције једне идеологије и једног погледа на свет и историју. Циљ је не само да се једном заувек истера из људског сећања било шта позитивно о социјализму, да се он идентификује са Стаљином и Штазијем, већ да се онемогући критичка мисао у односу на могуће будуће алтернативе. Не треба дозволити да нас било који ,,свет” и спектакл заслепи.

Калифорнијски универзитет у Берклију