Грчку захвата нови облик политичког насиља

Од нашег дописника

Атина – Нација је још у шоку, полиција трага за терористима који су у Солуну испред три зграде у којима живе чланови владајуће Нове демократије подметнули запаљиве бомбе и изазвали пожаре, што је довело до смрти мајке потпредседнице владајуће партије Афродити несторе, која је била мета и која је и сама тешко рањена, као и њен отац и четворо станара вишеспратнице у којој живи.

Процена је да није реч о изолованом инциденту, насумичном нападу, већ о новом облику политичког насиља у Грчкој јер је акција била координирана, добро планирана, циљ је био политички притисак, сејање страха, мете конкретне, три локална функционера из редова Мицотакисове партије. Још нико није преузео одговорност тако да је тешко било шта са сигурношћу тврдити, али полиција, с обзиром да је једна особа страдала, цео случај третира као терористички акт. Између кућа у којима су извршена прва два напада размак је био 200 метара, а до последње у којој је избио пожар растојање је пет километара. Анализирају се снимци са видео-камера у окружењу, пронађене су изолационе траке на којима би могло да буде отисака, зна се да је реч о три нападача између 25 и 30 година који су носили кациге и побегли мотором. Процењује се да је „реч о извршном језгру оријентисаном ка антиауторитарном простору”.

Уколико би се током истраге испоставило да је напад извела нека од организација из редова већ познатих левичарских групација, малих анархистичких или урбаних герилских ћелија то би значило да је реч о одступању од ранијег обрасца деловања. Наиме, последњих година њихове акције су углавном биле симболичне, без жртава, са претходним анонимним упозорењима… Завршавале су се експлозијама испред министарстава, банака, са материјалном штетом, али ипак довољном да се пошаље политичка порука.

Уколико се испостави да је реч о нападу са јасном политичком мотивацијом, то би значило опасност да је напад у Солуну први знак могућег озбиљнијег повратка смртоносног политичког тероризма са којим је земља у страху живела готово три деценије, све до коначног разрачунавања са злогласним „17. новембром” и хапшењем његових чланова. Грчка у историјату политичког и анархистичког насиља има континуитет још од седамдесетих година прошлог века, а нација је све до 2002. стрепела од најозлоглашеније терористичке организације која је тврдила да је за наставак борбе против империјализма, капитализма, утицаја САД и НАТО. Приписује им се 103 напада, десетине рањених у атентатима и бомбашким акцијама, 23 убиства, међу њима четири америчка званичника укључујући и шефа ЦИА у Атини, британског војног аташеа, турског дипломате, судија, полицајаца, политичара, конкретно посланика Павлоса Бакојаниса, зета тадашњег премијера и супруга Доре Бакојани, која је била на важним политичким функцијама. Чланови организације су вешто 27 година избегавали хапшење, нацију држали у страху да би коначно 2002. организација била ликвидирана, а њени чланови завршили у затвору, већина са доживотном казном.

Нација је коначно могла да одахне, али су се врло брзо појавиле мање екстремистичке групе на које се није обраћала претерана пажња, иако је било наговештаја да то једног дана могу да буду наследници „17. новембра”. После 2008. и након убиства петнаестогодишњег Александроса Григоропулоса дошло је до масовних нереда у земљи и јачања анархистичког покрета са све чешћом нападима и сукобима са полицијом, посебно у атинској четврти Есхархија који су већ скоро две деценије и даље свакодневна појава праћена вандализмом, паљењем аутомобила, контејнера… Каменице и запаљиве бомбе су стални сценарио већ годинама приликом свих митинга и демонстрација посебно у Атини и Солуну, прате их сукоби са полицијом која се засипа каменицама, не презају чак ни од паљења и претњи евзонима, специјалним припадницима националне гарде који на мртвој стражи стоје испред парламента, на Тргу Синтагма.

Од 2014. до 2019. деловала је организација Револутионарy селф дефенце, која је нападала седишта политичких странака, амбасаде и полицију користећи ватрено оружје и експлозив. Тада је опозиција оптуживала Алексиса Ципраса, који је од 2015. до 2019. био на власти за благонаклон однос према анархистима, посебно групи „Рубикон”, која је причињавала велику материјалну штету зградама, јавним институцијама, за недовољно деловање полиције против и наводно превелику толеранцију левичарског политичког руководства према радикалној левици, избегавање Ципраса да уђе у оштрије сукобе са анархистима.

Међутим, они и под руководством садашње владе конзервативне Нове демократије настављају да делују. Тако је 2022. анархистичка група преузела одговорност за напад испред на резиденцију италијанског дипломате, 2024. испред Министарства рада, 2025. испред седишта железничке компаније „Хеленик треин”… Све акције су прошле без жртава и уз претходне анонимне дојаве.

Све парламентарне странке укључујући и опозиционе, као што су ПАСОК и Сириза осудиле су последњи напад. Ипак, стиче се утисак да се истовремено и око овог последњег терористичког напада воде две паралелне политичке расправе, спор око тога ко сноси политичку одговорност за атмосферу у друштву, прецизније амбијент у којем се догодио овај акт насиља.