Губитници, али оптимисти

Позитивно расположење грађана Србије највеће је од децембра 2000. године и преовлађује код свих друштвених група осим код најсиромашнијих, резултат је испитивања јавног мњења Центра за слободне изборе и демократију (Цесид). Истраживање, спроведено у последњој седмици прошле године, бележи овакво расположење код 64 одсто анкетираних. После децембра 2000. године, када је овакво расположење било раширено код 73 одсто испитаника, уследио је пад, од половине 2001. до средине 2005. године, када је позитивно расположење било присутно код око половине грађана. Занимљиво је, међутим, да супротно очекиваном, по овом истраживању међу онима који свој живот оцењују као неподношљив или тешко подношљив, само 13 одсто њих је негативно расположено, док је међу онима који живе пристојно чак 40 одсто таквих.

Иако већина испитаника оцењује стање у друштву као неподношљиво или тешко подношљиво (чак 70 одсто) и сматра да је наша земља губитничка, грађани се ипак надају бољој будућности. На основу очекивања у сфери посла (или школовања), могућности запошљавања у Србији, личне финансијске ситуације, економске ситуације у земљи и живота испитаника уопште, показало се да је две петине грађана претежно оптимистично, исто толико се колеба између оптимизма и песимизма, док петину чине песимисти.

Разлози растућег позитивног расположења грађана, како објашњава Срећко Михајловић, руководилац истраживачког тима Цесида, нису испитивани. Он признаје да таква кретања, уочена у последње две године, јесу изван очекивања и да, можда, нису у складу са другим налазима. 

– Људи се надају бољитку и показују спремност да нешто учине и са собом и са друштвом. Међутим, када се то упореди са неким другим показатељима, онда као да не верују да ће до тог бољитка стварно и доћи. На тој другој страни грађани су превише критични, незадовољни, немају поверење у институције – каже Михајловић, напомињући да очекивања и надања нису увек рационална.

У истраживању спроведеном на узорку од 1.502 испитаника у Србији без Косова, грађани оцењују да сада боље живе него пре годину дана, а њихова уверења поклапају се са званичним статистичким подацима што се догађа веома ретко. Побољшања, међутим, нису једнака, па једни живе све боље, а други све горе. Михајловић сматра да је то „судбина свих који су закорачили у капитализам, јер он појачава социјалне разлике”. Јаз се, према његовом мишљењу, уочава чак и поређењем живота људи без основне школе и оних који имају тако мало образовања као што је основно.

Појаву да је негативно расположење веће код испитаника који сматрају да живе пристојно, него код оних који сопствени живот виде као неподношљив или тешко подношљив, наш саговорник објашњава разликама у очекивањима.

– Можда није логично, али нижи је ниво очекивања оних који имају мало. Људи који једва преживљавају сматрају да им је потребно веома мало да би се осећали добро. Веће су аспирације имућнијих, јер би, вероватно, хтели да имају још више – тумачи Михајловић.

Без обзира на политичка опредељења и друге разлике, грађани као најважније друштвене циљеве наводе побољшање животног стандарда, економски развој, смањење незапослености и смањење криминала и корупције.

Искуства масовних уличних протеста из деведесетих година, судећи према испитивању, тешко се могу поновити, јер је само 12 одсто анкетираних спремно да учествује у политичким немирима, док је на социјални протест спремна петина грађана. Ипак, они сматрају да су низак животни стандард, незапосленост, радна несигурност, па и националне и политичке тензије оправдани разлози за штрајкове и излазак на улицу. Од тога их одвраћа страх да ће након сукоба стање бити још горе, као и недостатак солидарности и поверења у друге учеснике.