Свако има своју метрополу

Неколико истраживања спроведених од 2002. до 2007. године у оквиру пројекта ,,Политика и свакодневни живот”, Института за филозофију и друштвену теорију из Београда, као и последње у низу, из 2009.(урађено уз финансијску и организациону помоћ Задруге Respublika), реконструишу и прате осећања грађана Србије у односу према властитом друштву, његовим политичким праксама, сопственом месту и улози у њима.

Нажалост, истраживања показују да је почетни оптимизам пробуђен петооктобарским уличним протестима брзо устукнуо пред разочарањима свакодневице која, према оцени наших испитаника, није понудила ништа довољно квалитативно различито од оне претходне реалности. Већ 2005. године на основу прикупљеног емпиријског материјала јасно смо уочили да грађани више немају осећај да сви заједно учествују у историјском пројекту изградње ,,нове, боље Србије”. 

Истраживање из 2006. показује да су грађани престали чак и да ишчекују да ће се нешто у скоријој будућности променити. Осећање сапетости унутар ограниченог (географског и менталног) простора доминира у одговорима наших испитаника и 2009. године.

У њима реална и виртуелна ограничења постају једнако стварна и интензивна. Паралелно са тим испитаници сведоче о снажном осећању изолованости, и са њим повезаном осећању скрајнутости од онога што испитаници препознају као ,,главни ток”, тренд, савремени начин живота...

Тако, од почетног ламентирања над неправдама процеса глобализације и са њим повезаним процесом метрополизације света, који су Балкан и Србију позиционирали као периферију у односу на имагинарну или стварну метрополу/е, наративне стратегије које примењују, воде наше испитанике ка концептуализацији болног искуства провинцијализације властитог социјалног окружења и личног и социјалног искуства живота у њему.

Заробљени унутар оваквог непријатељског координантног система који творе ,,туђ и далек” центар и блиска, али силом наметнута, периферија унутар које се одвијају њихови лични и социјални животи, грађани Србије осећају ,,оправдани” бес према усуду судбине и замишљеном центру који симболизује њихову властиту немоћ да промене сопствени животни ток у жељеном правцу.

Тако замишљени центар постаје носилац свега негативног и главни кривац за невоље свакодневице са којима се суочавају. На чудан начин кроз ову наративну стратегију поново оживљава политика искључивања која је доминирала балканским јавним дискурсом деведесетих година прошлог века, чија се главна стратегија састојала у томе да „друге”/политичке неистомишљенике/оне који су остали са друге стране стварне или замишљене границе... дехуманизује до тачке да нам њихове потребе, оно што мисле, како живе, чега се плаше, шта их боли... постане далеко, непознато, небитно.

Верујем да је феномен београдизације још једно болно сведочанство и опомена о емотивној штети која је учињена у овом периоду и са којом ћемо још дуго као друштво морати да живимо.

Прилично сам сигурна да испитаници са којима смо разговарали, грађани Србије, наше колеге, рођаци, пријатељи, пролазници на улици, јавне личности које нам се обраћају путем медија у највећем броју случајева механички понављају реченице конструисане по угледу на много раније конструисану матрицу чијег постојања више и нису свесни, не слутећи или бар немајући свест да чак и не нарочито драматичне речи могу некоме нанети емотивну бол, побудити непријатне успомене, узнемирити.

Све ово више видим као последицу разорних социјалних процеса кроз које смо прошли и још увек пролазимо него као нови изолован феномен. Одсуство разумевања других је можда најдраматичнија последица двадесетогодишњих драматичних социјалних околности кроз које смо као појединци, друштво и регион прошли.

А, док год не будемо поново били у стању да повратимо моћ емпатије и солидарности према другима и покушамо да разумемо проблеме са којима се они суочавају ни другачија будућност неће бити могућа, а ми ћемо и даље живети изоловани и у убеђењу да су проблеми са којима се суочавамо ексклузивно наши и да други живе много боље од нас.

Искорак из овог затвореног координатног система може бити ослобађајући, јер и ,,Београђани” имају своју ,,метрополу” у којој се према њиховом мишљењу живи много боље него у Београду драматично скрајнутом од ,,главних токова”. А да ли је то стварно тако ... па можда треба питати оне који живе у тој имагинарној метрополи ма где се она налазила.

*Филозофски факултет, Београд