Svako ima svoju metropolu

Nekoliko istraživanja sprovedenih od 2002. do 2007. godine u okviru projekta ,,Politika i svakodnevni život”, Instituta za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda, kao i poslednje u nizu, iz 2009.(urađeno uz finansijsku i organizacionu pomoć Zadruge Respublika), rekonstruišu i prate osećanja građana Srbije u odnosu prema vlastitom društvu, njegovim političkim praksama, sopstvenom mestu i ulozi u njima.

Nažalost, istraživanja pokazuju da je početni optimizam probuđen petooktobarskim uličnim protestima brzo ustuknuo pred razočaranjima svakodnevice koja, prema oceni naših ispitanika, nije ponudila ništa dovoljno kvalitativno različito od one prethodne realnosti. Već 2005. godine na osnovu prikupljenog empirijskog materijala jasno smo uočili da građani više nemaju osećaj da svi zajedno učestvuju u istorijskom projektu izgradnje ,,nove, bolje Srbije”. 

Istraživanje iz 2006. pokazuje da su građani prestali čak i da iščekuju da će se nešto u skorijoj budućnosti promeniti. Osećanje sapetosti unutar ograničenog (geografskog i mentalnog) prostora dominira u odgovorima naših ispitanika i 2009. godine.

U njima realna i virtuelna ograničenja postaju jednako stvarna i intenzivna. Paralelno sa tim ispitanici svedoče o snažnom osećanju izolovanosti, i sa njim povezanom osećanju skrajnutosti od onoga što ispitanici prepoznaju kao ,,glavni tok”, trend, savremeni način života...

Tako, od početnog lamentiranja nad nepravdama procesa globalizacije i sa njim povezanim procesom metropolizacije sveta, koji su Balkan i Srbiju pozicionirali kao periferiju u odnosu na imaginarnu ili stvarnu metropolu/e, narativne strategije koje primenjuju, vode naše ispitanike ka konceptualizaciji bolnog iskustva provincijalizacije vlastitog socijalnog okruženja i ličnog i socijalnog iskustva života u njemu.

Zarobljeni unutar ovakvog neprijateljskog koordinantnog sistema koji tvore ,,tuđ i dalek” centar i bliska, ali silom nametnuta, periferija unutar koje se odvijaju njihovi lični i socijalni životi, građani Srbije osećaju ,,opravdani” bes prema usudu sudbine i zamišljenom centru koji simbolizuje njihovu vlastitu nemoć da promene sopstveni životni tok u željenom pravcu.

Tako zamišljeni centar postaje nosilac svega negativnog i glavni krivac za nevolje svakodnevice sa kojima se suočavaju. Na čudan način kroz ovu narativnu strategiju ponovo oživljava politika isključivanja koja je dominirala balkanskim javnim diskursom devedesetih godina prošlog veka, čija se glavna strategija sastojala u tome da „druge”/političke neistomišljenike/one koji su ostali sa druge strane stvarne ili zamišljene granice... dehumanizuje do tačke da nam njihove potrebe, ono što misle, kako žive, čega se plaše, šta ih boli... postane daleko, nepoznato, nebitno.

Verujem da je fenomen beogradizacije još jedno bolno svedočanstvo i opomena o emotivnoj šteti koja je učinjena u ovom periodu i sa kojom ćemo još dugo kao društvo morati da živimo.

Prilično sam sigurna da ispitanici sa kojima smo razgovarali, građani Srbije, naše kolege, rođaci, prijatelji, prolaznici na ulici, javne ličnosti koje nam se obraćaju putem medija u najvećem broju slučajeva mehanički ponavljaju rečenice konstruisane po ugledu na mnogo ranije konstruisanu matricu čijeg postojanja više i nisu svesni, ne sluteći ili bar nemajući svest da čak i ne naročito dramatične reči mogu nekome naneti emotivnu bol, pobuditi neprijatne uspomene, uznemiriti.

Sve ovo više vidim kao posledicu razornih socijalnih procesa kroz koje smo prošli i još uvek prolazimo nego kao novi izolovan fenomen. Odsustvo razumevanja drugih je možda najdramatičnija posledica dvadesetogodišnjih dramatičnih socijalnih okolnosti kroz koje smo kao pojedinci, društvo i region prošli.

A, dok god ne budemo ponovo bili u stanju da povratimo moć empatije i solidarnosti prema drugima i pokušamo da razumemo probleme sa kojima se oni suočavaju ni drugačija budućnost neće biti moguća, a mi ćemo i dalje živeti izolovani i u ubeđenju da su problemi sa kojima se suočavamo ekskluzivno naši i da drugi žive mnogo bolje od nas.

Iskorak iz ovog zatvorenog koordinatnog sistema može biti oslobađajući, jer i ,,Beograđani” imaju svoju ,,metropolu” u kojoj se prema njihovom mišljenju živi mnogo bolje nego u Beogradu dramatično skrajnutom od ,,glavnih tokova”. A da li je to stvarno tako ... pa možda treba pitati one koji žive u toj imaginarnoj metropoli ma gde se ona nalazila.

*Filozofski fakultet, Beograd