Танак конац за камате

Не питајте како издржавамо. Ово што ми радимо више је довијање и пуко преживљавање, него некаква економија, све у нади да ће нам колико сутра бити боље, почиње невеселу причу први човек фабрике полиамидних и полиестерских синтетичких предива „Дунав” у Гроцкој Петар Стојановић. Али, из његових речи да се наслутити да предузеће које он води има солидну тржишну перспективу.

Фабрика са свега 115 радника, од којих је десетак вишак (у режији и администрацији), произвешће ове године робу вредну око четири милиона евра. То је 60 одсто мање него прошле године. Од те количине 60 одсто иде купцима у Русији, Украјини, Грчкој, Аустрији, Италији и Немачкој. Предиво се продаје по истој цени коју постижу Немци или Италијани, јер је истог квалитета.

Па шта је проблем, питамо Стојановића, председника Управног одбора, који је челни човек фабрике још од 1986. године.

– Мука је што никада нисмо имали властита обртна средства. Па ни сада. Зајмимо се код банака, а то пуно кошта – кaже Стојановић. – Колико? Схватићете ако вам кажем да је месечна вредност производње око 400.000, а за сервисирање кредита плаћамо око 120.000 евра. Све што зарадимо, оде за камате и дуг. И ту, бар за сада, нема спаса.

Где види решење?

Иако фабрика здравственом и ПИО фонду не дугује ни динар, остале обавезе према држави, односно њеним јавним предузећима и фондовима износе око милион евра. Према утаначеном програму опоравка, држави се нуди да од „Дунава” за толики дуг узме 40 одсто акција предузећа. О томе се, каже Стојановић, дуго разговарало са људима из Министарства економије и, по њему, постоје велики изгледи да им се олакша тај терет обавеза.

Следећи корак је избор јаког стратешког партнера. Од њега се очекује да фабрику финансијски консолидује, да је технолошки осавремени, прошири асортиман и отвори јој врата европског тржишта. По Стојановићевим речима, досадашњи преговори са немачким партнером веома добро напредују, али за неке конкретније потезе потребно је најмање седам до осам месеци.

А шта дотле?

– Чистићемо своје двориште. Број запослених и њихову продуктивност морамо довести на ниво и стандард који важи у Европи. Дакле, максимално 105 запослених, а сваки од њих мора да оствари доходак не мањи од 50.000 евра годишње. И ми то можемо. Чак и са садашњим платама од 22.000 динара у просеку, које чине тек 12 одсто укупног прихода. Мало? Много? Како за кога, али ми више немамо – каже Стојановић вајкајући се што је држава готово затрла домаћу текстилну сировинску базу, олако је препуштајући некаквој свемогућој тржишној утакмици после дугих санкција. Због тога, каже, не можемо с нашим текстилом, па ни предивом, које његова фабрика прави, у ЕУ и суседне земље без царине (ЦЕФТА), јер немамо потврду да је роба домаћег порекла (ЕУРО1).

За Стојановића и његову фабрику биће права срећа, већа него све визне олакшице, ако ускоро дође до одмрзавања Споразума о сарадњи и придруживању са ЕУ, јер у том случају нико нам неће тражити разне потврде или нас уцењивати да за висину царине снижавамо цене.

-----------------------------------------------------------

Цена струјног удара

На све пословне невоље ових дана се „Дунаву” натоварила још једна – због изненадног струјног удара прошлог викенда из производње је „испало” шест најсавременијих машина или половина производног капацитета.

„Шлогирали” су се компјутери који њима управљају. Сада чекају швајцарске стручњаке не би ли поново инсталирали софтвер и покренули производњу. Стојановић се веома секира због тог „испада”, јер ће закаснити веома вредне испоруке страним купцима.

На питање да ли је фабрика осигурана и од таквих ризика, наш саговорник потврдно одговара, али моралну штету због закашњења у отпремању робе нико, каже, не може да му плати. Како страном купцу да објасни да код нас ни струја није уједначеног квалитета или да немамо одговарајуће трансформаторе.

С. Костић