На истоку нешто ново

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 13. новембра – Обама је узео предах од домаћих проблема и следећих девет дана, рачунајући и пут, провешће на Далеком истоку, у посети Јапану, Кини и Јужној Кореји, укључујући и рунду мултилатералне дипломатије на азијскопацифичком самиту у Сингапуру.

Код куће је оставио још нерешен проблем нове стратегије за Авганистан и најцрњу економску статистику у последњих неколико деценија, у којој је најупадљивији број рекордне незапосленост који је управо прешао десет одсто. Управо зато је, малтене пред укрцавање у авион, јуче одржао конференцију за штампу посвећену економији, изневши оцену да проблеми додуше постоје, али да ипак није све тако црно као што изгледа.

Пут у Азију – његова прва посета региону откако је председник који се у минулих 10 месеци иначе већ напутовао, кад се врати у свом пасошу ће имати печате 20 земаља – важан је, међутим, за очување америчких позиција у делу света где оне нису више тако загарантоване као некад.

То најбоље показује кратка (мање од 24 сата) посета Јапану, где је јутрос разговарао са новим премијером Јукио Хатојамом. Токио, који је у целом хладноратовском периоду важио за темељац америчких савезништава на Далеком истоку, после историјске смене старе гарде на изборима у августу све учесталије поручује да жели „равноправније односе”. Јапан, који је изгубио улогу најважнијег економског партнера Америке – то је сада Кина – одаслао је у том смислу неколико важних порука: најавио окончавање мисије снабдевања савезничке флотиле горивом у водама најближим Авганистану, и у исто време одлучио да повећа цивилну помоћ Кабулу на своту од чак пет милијарди долара.

У исто време не одустаје од захтева да Американци део контингента од 37.000 војника који су на Окинави буде пребачен на Гуам, а да се база измести из главног урбаног центра тог острва, што је нешто о чему су Американци досад одбијали да говоре. Америчку базу на Окинави Јапанци иначе сматрају симболом своје потчињености Америци, иако су две земље успеле да превазиђу трауму прве (и на срећу једине) ратне употребе атомске бомбе (по цивилним циљевима у два јапанска града) досад.

Као и сви његови претходници, ни Обама није („овога пута”) имао времена да посети Хирошиму и Нагасаки (као што, уосталом, ниједан јапански премијер док је био на дужности није отишао до Перл Харбора).

Обама је свог саговорника јутрос уверавао да важност Јапана у америчким очима није нимало умањена, али се и голим оком види да ће најважнија станица на овој турнеји ипак бити Кина.

У много већој мери него у Токију, у Пекингу ће амерички председник неизбежно разговарати о ономе што га највише жуља код куће: о парама и радним местима.

Кина ће, наиме, бити локомотива која ће економски раст у Азији, како се прогнозира, идуће године повући до стопе веће од седам одсто, и Америка се нада да ће баш њен извоз утолити глад тамошњих потрошача. Економска криза је, наиме, на дневни ред ставила неопходност „уравнотежавања” економских односа економски динамичног Истока и централне економије Запада: од Америке се тражи да више штеди, а мање троши, а од Азије – обрнуто.

Главна карактеристика америчко-кинеских односа данас је међузависност која је нарасла у толикој мери да неки аутори сматрају да две земље чине „једну економију”. У међусобној подели рада Кина је постала америчка фабрика, док је Америка главна кинеска пијаца на којој продаје оно што производи.

Уз то, Кина је главни „банкар” Америке, јер јој куповинама њених обвезница финансира растући буџетски дефицит, који ће ове године, са преко 1,4 милијарде долара, премашити десет одсто бруто друштвеног производа од 14,2 билиона долара.

Кинески БНП је, са 7,1 билион долара, већ достигао половину америчког, са тенденцијом даљег смањивања ове разлике. Са 1,4 билиона, кинески извоз је већ надмашио амерички (1,3 билиона).

САД и Кина, на генералном плану, иначе имају проблем „етикете” која би најтачније дефинисала њихове односе: да ли су партнери, ривали или само конкуренти. Засад, на тој налепници су све три ствари, а очекује се да главни резултат посете буде „прећутна погодба” и „међусобно стратешко уверавање” да на глобалној сцени – где је амерички утицај на силазној, а кинески на узлазној путањи – неће сметати једни другима.