Тражим нове разлоге за наду

Редитељ Никита Миливојевић на сцени Атељеа 212 поставља комад Жан-Пола Сартра „Прљаве руке” који говори о младом интелектуалцу револуционару који убија партијског вођу, спремног да „упрља руке” тако што ће због политичког прагматизма партију гурнути у непринципијелну коалицију са дојучерашњим непријатељима. Премијера се очекује средином децембра.

Миливојевић је добитник свих значајних домаћих позоришних награда. Режирао је у Србији, Словенији, Шведској, Македонији, Турској, Грчкој, САД. Ради као професор режије на Академији уметности у Новом Саду.

Ваше представе су, кажете, ваш начин комуникације са стварношћу. Да ли из тих разлога постављате и „Прљаве руке”?

Да... Сартр би рекао: „Сузбијам очај и тражим нове разлоге за наду.”Човек увек и у свему некако тражи себе, а представа временом постаје не само комуникација са стварношћу већ и некакав механизам одбране, питање става. Избором комада увек показујете да ли одговарате на изазове времена у којем живите, или не.„Прљаве руке” су експлозиван текст у сваком временуи покрећумного тога. Мени се чини да сутемесвуда око нас, затичувас где год погледате.

Једна од њих је и питање трговине револуцијом, као и да ли се може било у шта веровати... Зашто сте вашу представу временски сместили у нашу блиску будућност?

Мојенајдубљеосећањевезанозаживотовде, којевећјакодуготраје, јестеосећањенесигурности, аоноје, наравно, везаноизабудућност. У „Прљавим рукама” довољно је да године, неке топониме, имена, партије, земље... замените одговарајућим данашњим и добићете властиту стварност. Тако, на сличан начин, можете да наслутите и будућност.

Давне 1966. године у представи „Прљаве руке” редитеља Боре Драшковића на сцени ЈДП-а суочили су се Љуба Тадић као Одерер и Миша Јанкетић као Иго. Тада је то био храбар чин. Шта се у међувремену променило?

Игоа је некада играо Миша Јанкетић, а у нашој представи ту исту улогу игра његов син, тако да испада да синови настављају исту борбу очева.За мене то није случајност, већ има једно дубље значење. Шездесетих година прошлог века је то био храбар покушај да се укаже на многе ружне ствари у политици, да се партија ослободи догме... Наша представа,ипак,настаје у другачијем окружењу: јасно је да су прљаве руке у међувремену постале још прљавије, свет такође. Многе илузије су нестале. Али,упркос томе,и један и други Иго са једнаким уверењем могу на крају представе да кажу – Нисам употребљив!

Јер, „Прљаве руке” су и текст о слободи. Свака генерација мора изнова да се бори за право да говори слободно, да има властито мишљење, украткоза више слободе. Очигледно никада не треба престати говорити о томе. Увек је изнова потребно постављати питање колико слободе имамо. Са друге стране,чини се да сувласти и даље потребниједино послушни грађаниа као да је, из прошлих времена, наслеђено развијање, подстицање једног те истог поданичког менталитета. У ствари,као да се корени овога што живимо данас налазе управо у ономе о чему је говорила представа Боре Драшковића. Драшковић је,иначе,био мој професор, када већ говоримо о тим продужецима у времену.

„Прљаве руке” се баве и питањем идеологије. Да ли се може владати невино? Чије су руке прљаве?

Мислим да сви већ довољно знамо о томе како се осваја власт, како политичари тргују, који механизми покрећу власт. Све смо то видели, доживели, ту више нема ништа ново да се каже. За мене то, у овом случају,и није у првом плану. Много ми је важније шта се,у ствари,деси, како пропадне, у шта се претвори револуција...Како сенешто што је било племенита идеја на почетку по правилу касније упрља, изгуби и нестане. И шта могу да ураде двоје младих заљубљених људи који су главни јунаци наше приче, када систем постане толико прљав да се прљаве руке подразумевају.

Ваш лични лек, како сте једном нагласили, јесте – позориште. Чему онда изјава да у позоришту више нисте срећни, бар не на начин на који сте били некад?

Наравно,и даље имам ту лепу илузију да радим најлепши посао на свету, верујем такође да је позориште и даље важноа,пре свега,верујем да оно што се ради озбиљно остаје негде забележено, у нечијем сећању, емоцији... И,наравно,да се због свега тога осећам угрожено када видим да се и позориштем тргује. Да је и у њему ваздух постао загађен политиком, на исти начин као и све друго. Примећујем и како је нестало тзв. ангажовано позориште. Као да смо сви постали много гори него штосмо били и,нажалост,много веће кукавице! Садруге стране,све то могу и да разумем,људи су уморни, потрошени, уплашени за властиту егзистенцију и верују да ће,сарађујући, прећуткујући очигледне ствари, на неки начин бити поштеђени. Та аутоцензура је,заиста,врло тужна. Зато је овај покушај Атељеа 212 да се избори за властиту позоришну револуцију заиста за поштовање. Позориште мора да буде савест друштва, нарочито када друштво има све мање савести.

Борка Требјешанин

-----------------------------------------------------------

Ја сам своја институција

У Народном позоришту у Београду сте дуго били стално запослени редитељ у „замрзнутом” стању. Зашто вас тако дуго нема у националном театру? Шта вас је то толико увредило?

Очигледно имам неки проблем, не само са Народним позориштем већ и уопште са разним„институцијама”... Сматрам да управо оне генеришу убијање сваке индивидуалности. Позиција индивидуалца који може да делује слободно много ми је ближа. Уопште, мислим да је бити индивидуалац суштински важно за уметника. За мене је природно осећање уметника да мора непрестано да се супротставља свему ономе што покушава да управља њиме и његовим животом. После одласка из Битефа, прво што сам урадио – дао сам отказ у Народном позоришту. Не желим да учествујем у нечему у шта не верујем. Многима разне институције, партијеслуже као полуге моћи, јер без њих не постоје као личности, и зато смо ту где јесмо. Ако сте у стању да кажете: ја сам своја институција, то наравно мора да има своје последице, онда вас дуго нема у разним „позориштима”, не само у националном театру. Све је то исти систем.

-----------------------------------------------------------

Ово је и мој град и моја земља

Велики број представа урадили сте у иностранству. У Грчкој вас сматрају „својим” редитељем. Многи тврде да су то, заправо, ваша инострана бекства. Која је истина?

Често одлазим, јер ми је то потребно да бих био своји слободан, али се исто тако и враћам. Ово је и мој град и моја земља, и нећу да дозволим разним „трговцима” да одлучују о мом животу.