Биће још револуција

Када велемајстор Љубомир Љубојевић (59) допутује из Шпаније, важно је наћи добар повод да проговори, да се чују дубоко проживљене мисли великана светског шаха о актуелним и вечитим темама. Његова оданост „вуковима са Карабурме”, данас Шах-клубу Београд Беопубликум, вишеструком државном прваку и актуелном вицепрваку, кумовала је једном таквом дружењу. Вече је било посвећено лепим догађајима ове јесени, добрим резултатима репрезентације шахиста у Новом Саду и проблемиста у Бразилу, студентском мечу Београд – Далас и плодовима акције уласка шаха у редовно школовање. Пратећи све са живим интересовањем, Љубојевић ипак није избегао да сам постане главна тема, од тренутка када су питања са свих страна почела да се сустижу.

Најтеже је било чути нешто о његовим највећим успесима, о бриљантних 11 из 14 на Олимпијади у Луцерну 1982, о периоду 1983/84 када је током три сезоне био званично трећи играч света, о великим победама у Бриселу 1987. и Барселони 1989, када је први претекао светског првака Каспарова, упркос нешаховским препрекама о којима ни данас не жели да прича.

„То није важно”, каже на помињање било ког од његових успеха, али додаје да му је најдража победа у Београду, 1987, јер је играо пред својом публиком. С друге стране, жели да се осврне на пропуштене прилике за улазак у мечеве кандидата за изазивача светског првака, као у Петрополису, 1973, када је водио са 5,5 поена из првих шест кола, а у финишу изгубио од Смислова, Гелера и Георгијуа уместо да мирно игра на реми:

– Можда ме је судбина и спасила, јер, за разлику од већине оних који су се борили у мечевима за титулу, никада нисам престао да волим шах.

Повукао се са главних арена већ после 40. године, у животном добу у којем данас Ананд и Иванчук постижу највеће успехе. Каже да током деведесетих није могао да игра због трагичног распада Југославије, као и да је сада много активнији. То је доказао и одличним резултату у мечу са младим звездама, крајем августа у Амстердаму:

– Сада пратим све што се догађа у шаху, јер ме развој игре занима на исти начин као што ме занима и развој човечанства. Шах је непрестано одлучивање, као и живот, а принципи тих одлука се сваким даном све егзактније утврђују. Ми смо откривали неке истине у шаху, које су тада важиле, али је време, уз помоћ компјутера, показало да многе нису биле коначне.

И разлику између Карпова и Каспарова повезује са појавом компјутера:

– На неки начин је Карпов, са својим пластичним виђењем позиције, био талентованији од Каспарова. Он није тражио најбољи потез, већ је плео позицију као паук мрежу. Каспаров је први представник компјутерског приступа, у којем се у свакој позицији тражи најбољи потез. Зато је и надмашио Карпова.

Намерава ли, као један од најкреативнијих играча свог времена, да изда збирку својих коментарисаних партија?

– Бесмислено је накнадно коментарисати своје партије! То су „нашминкани” коментари, уз помоћ рачунара, а има и намерних грешака у оценама позиција. Коментар има смисла само ако је изнесен одмах после партије: још врућ, са свим страховима, сумњама и дилемама које су пратиле одигране потезе. И даље тврдим да је најбоље проучавати туђе партије без коментара, да бисте сами схватили смисао потеза.

– Оно што желим да запишем, јесте о људима и времену којем сам био сведок. Фишер је био највећи, по чистом и искреном приступу шаху, али и по харизматичности. Са његовим репертоаром отварања Каспаров је освојио титулу. Једном сам био у лифту са Фишером. Деловало ми је као да он, својом огромном енергијом, покреће кабину!

– Данашњи велемајстори се превише ослањају на компјутер. Изузетак је једино Карлсен. Он има потенцијал светског првака, али је осетљиве психе и сам је себи главни противник. Ипак, ни он нема харизму некадашњих асова. Каспаров је последњи са том ауром, због које противници играју испод својих могућности.

– Данас се до шаховских истина долази много лакше, у самоћи крај рачунара. Ми смо били упућени једни на друге. Иако смо били противници, заједно смо сатима анализирали и тако не само учили, него и духовно сазревали. На савременим турнирима, после партија, не можете да сретнете никога, јер је свако пожурио да седне за свој компјутер, да сам анализира.

– Шах је само верна слика отуђеног живота у којем је све мање праве људске комуникације. Имате овакву сцену: у ресторану седи двоје младих. У том романтичном тренутку, они не гледају једно у друго, већ обоје воде различите разговоре мобилним телефонима. Ја то не разумем, али убеђен сам да ће и такав однос према животу једном да досади, да ће се људи опет окренути једни другима. Историја се понавља и биће још револуција, као што је хипи-покрет успео да сруши многе догме и табуе. Млађи велемајстори воле да разговарају са мном, јер не разумеју то о чему говорим и желели би да схвате. Ја им служим као мост између генерација.

Тако је, отприлике, звучао мали део овог ексклузивног јавног часа велемајстора Љубомира Љубојевића. Књижевник Брана Шћепановић, један од највернијих чланова клуба, рекао му је да је говорио „мудро, као Волтер”, а остали присутни су се смењивали с питањима, не би ли продужили тако редак доживљај.

И мада су шахисти увек нестрпљиви уочи партија, предвиђени меч између ШК Београда и организатора студентских сусрета Београд – Далас, никако није могао да почне, јер је свима било драже да чују Љубојевића. Меч је на крају био и прошао у посебном расположењу, а резултат је сасвим неважан према његовој незаборавној увертири.

Марјан Ковачевић