Biće još revolucija

Kada velemajstor Ljubomir Ljubojević (59) doputuje iz Španije, važno je naći dobar povod da progovori, da se čuju duboko proživljene misli velikana svetskog šaha o aktuelnim i večitim temama. Njegova odanost „vukovima sa Karaburme”, danas Šah-klubu Beograd Beopublikum, višestrukom državnom prvaku i aktuelnom viceprvaku, kumovala je jednom takvom druženju. Veče je bilo posvećeno lepim događajima ove jeseni, dobrim rezultatima reprezentacije šahista u Novom Sadu i problemista u Brazilu, studentskom meču Beograd – Dalas i plodovima akcije ulaska šaha u redovno školovanje. Prateći sve sa živim interesovanjem, Ljubojević ipak nije izbegao da sam postane glavna tema, od trenutka kada su pitanja sa svih strana počela da se sustižu.

Najteže je bilo čuti nešto o njegovim najvećim uspesima, o briljantnih 11 iz 14 na Olimpijadi u Lucernu 1982, o periodu 1983/84 kada je tokom tri sezone bio zvanično treći igrač sveta, o velikim pobedama u Briselu 1987. i Barseloni 1989, kada je prvi pretekao svetskog prvaka Kasparova, uprkos nešahovskim preprekama o kojima ni danas ne želi da priča.

„To nije važno”, kaže na pominjanje bilo kog od njegovih uspeha, ali dodaje da mu je najdraža pobeda u Beogradu, 1987, jer je igrao pred svojom publikom. S druge strane, želi da se osvrne na propuštene prilike za ulazak u mečeve kandidata za izazivača svetskog prvaka, kao u Petropolisu, 1973, kada je vodio sa 5,5 poena iz prvih šest kola, a u finišu izgubio od Smislova, Gelera i Georgijua umesto da mirno igra na remi:

– Možda me je sudbina i spasila, jer, za razliku od većine onih koji su se borili u mečevima za titulu, nikada nisam prestao da volim šah.

Povukao se sa glavnih arena već posle 40. godine, u životnom dobu u kojem danas Anand i Ivančuk postižu najveće uspehe. Kaže da tokom devedesetih nije mogao da igra zbog tragičnog raspada Jugoslavije, kao i da je sada mnogo aktivniji. To je dokazao i odličnim rezultatu u meču sa mladim zvezdama, krajem avgusta u Amsterdamu:

– Sada pratim sve što se događa u šahu, jer me razvoj igre zanima na isti način kao što me zanima i razvoj čovečanstva. Šah je neprestano odlučivanje, kao i život, a principi tih odluka se svakim danom sve egzaktnije utvrđuju. Mi smo otkrivali neke istine u šahu, koje su tada važile, ali je vreme, uz pomoć kompjutera, pokazalo da mnoge nisu bile konačne.

I razliku između Karpova i Kasparova povezuje sa pojavom kompjutera:

– Na neki način je Karpov, sa svojim plastičnim viđenjem pozicije, bio talentovaniji od Kasparova. On nije tražio najbolji potez, već je pleo poziciju kao pauk mrežu. Kasparov je prvi predstavnik kompjuterskog pristupa, u kojem se u svakoj poziciji traži najbolji potez. Zato je i nadmašio Karpova.

Namerava li, kao jedan od najkreativnijih igrača svog vremena, da izda zbirku svojih komentarisanih partija?

– Besmisleno je naknadno komentarisati svoje partije! To su „našminkani” komentari, uz pomoć računara, a ima i namernih grešaka u ocenama pozicija. Komentar ima smisla samo ako je iznesen odmah posle partije: još vruć, sa svim strahovima, sumnjama i dilemama koje su pratile odigrane poteze. I dalje tvrdim da je najbolje proučavati tuđe partije bez komentara, da biste sami shvatili smisao poteza.

– Ono što želim da zapišem, jeste o ljudima i vremenu kojem sam bio svedok. Fišer je bio najveći, po čistom i iskrenom pristupu šahu, ali i po harizmatičnosti. Sa njegovim repertoarom otvaranja Kasparov je osvojio titulu. Jednom sam bio u liftu sa Fišerom. Delovalo mi je kao da on, svojom ogromnom energijom, pokreće kabinu!

– Današnji velemajstori se previše oslanjaju na kompjuter. Izuzetak je jedino Karlsen. On ima potencijal svetskog prvaka, ali je osetljive psihe i sam je sebi glavni protivnik. Ipak, ni on nema harizmu nekadašnjih asova. Kasparov je poslednji sa tom aurom, zbog koje protivnici igraju ispod svojih mogućnosti.

– Danas se do šahovskih istina dolazi mnogo lakše, u samoći kraj računara. Mi smo bili upućeni jedni na druge. Iako smo bili protivnici, zajedno smo satima analizirali i tako ne samo učili, nego i duhovno sazrevali. Na savremenim turnirima, posle partija, ne možete da sretnete nikoga, jer je svako požurio da sedne za svoj kompjuter, da sam analizira.

– Šah je samo verna slika otuđenog života u kojem je sve manje prave ljudske komunikacije. Imate ovakvu scenu: u restoranu sedi dvoje mladih. U tom romantičnom trenutku, oni ne gledaju jedno u drugo, već oboje vode različite razgovore mobilnim telefonima. Ja to ne razumem, ali ubeđen sam da će i takav odnos prema životu jednom da dosadi, da će se ljudi opet okrenuti jedni drugima. Istorija se ponavlja i biće još revolucija, kao što je hipi-pokret uspeo da sruši mnoge dogme i tabue. Mlađi velemajstori vole da razgovaraju sa mnom, jer ne razumeju to o čemu govorim i želeli bi da shvate. Ja im služim kao most između generacija.

Tako je, otprilike, zvučao mali deo ovog ekskluzivnog javnog časa velemajstora Ljubomira Ljubojevića. Književnik Brana Šćepanović, jedan od najvernijih članova kluba, rekao mu je da je govorio „mudro, kao Volter”, a ostali prisutni su se smenjivali s pitanjima, ne bi li produžili tako redak doživljaj.

I mada su šahisti uvek nestrpljivi uoči partija, predviđeni meč između ŠK Beograda i organizatora studentskih susreta Beograd – Dalas, nikako nije mogao da počne, jer je svima bilo draže da čuju Ljubojevića. Meč je na kraju bio i prošao u posebnom raspoloženju, a rezultat je sasvim nevažan prema njegovoj nezaboravnoj uvertiri.

Marjan Kovačević