Ускрснуће живота из пострадања

„Космичке стене” су доскора сматране виновницима свеопштих истребљења, најновија претпоставка их истовремено означава и – подстрекачем свеколиког бујања живота на Земљи!

Геолог Биргер Шмиц са Универзитета у Лунду (Шведска) дуго је сакупљао доказе и уобличио гледиште да је удар метеорита у раздобљу ордовицијума (трајао отприлике од 505 до 438 милиона година пре наше ере) у неколико милиона година омогућио да се број трилобита и мноштва морских животиња с тврдом љуском готово утростручи. Ускрснуће после пострадања.

Звучи прилично чудновато, али ни објашњење да је диносауре пре 65 милиона година истребио астериод који је погодио нашу планету научници нису из прве пригрлили.

У астероидном појасу између Марса и Јупитера судариле су две овеће громаде (мала небеска тела), после чега су се по Сунчевом систему разлетеле каменчине, од величине Менхетна (подручје Њујорка) до микроскопски видљиве свемирске прашине. И данас готово петина метеорита што их повремено видимо како сагоревају на небу (звезде падалице), а покоји се стропошта на тле, потиче из тог „блиског сусрета” који се збио пре око 470 милиона година. Камење названо ел-хондрити, уосталом, преовлађује у тзв. метеорској киши.

Космичке падавине

Имајући у виду да ове „свемирске крхотине” садрже јединствен облик радиоактивног хрома, није нимало тешко поуздано одгонетнути када, колико често и у којој сразмери су засипале плаво-зелену планету. Управо се изненадни скок у броју поклапа са порастом биолошке разноврсности, објављено је недавно у часопису „Геонаука” који излази под окриљем чувеног парњака „Природа” (Nature). Сручиле су се „космичке падавине” сто и више пута обилније од уобичајених! Биргер Шмиц сматра да је узајамна веза очигледна.

Петнаестогодишњи заметан истраживачки труд обухватио је прикупљање скоро једне тоне камења из свих крајева света који су киселином разлагани да би се издвојили делићи поменутог хрома, а потом сравњивање са слојевима у давно изумрлим остацима (фосили) биљака и животиња. На крају било је очигледно да је живот на Земљи почео нагло да цвета након пада астероида, у доба ордовицијума. Исто толико лета потрајаће трагање за затрпаним удубљењима, својеврсним колевкама у којима су трилобити и остали једноставни организми почели нагло да се умножавају.

Ни шведском научнику није сасвим јасно како је страхотно уништење породило нови живот, а најпре му је на уму да су тако настала упражњена места (нише) за просте животињице које су се успешно прилагодиле суровим условима. И сама еволуција се на сличан начин одиграва – врсте које се нису уподобиле новонасталим околностима настале су, а тај просгор су запоселе неке друге.

Да ли је или није стропоштавање „космичке стене” на Земљу пре 470 милиона година неизбежно изазвало бујање живота изискује додатна проучавања. Извесно је, међутим, да су „небески удеси” с тим повезани, што је очевидно у појединим од пет највећих ишчезнућа – прозваних „пет великих” – накнадно дочараних истраживачким налазима и замишљањима. Има назнака да је у некима „обарач смрти” повучен из утробе планете.

Сва су се, иначе, догодила у минулих 500 милиона година, усмрћујући од 50 до 95 одсто врста. Нема ни трунке сумње да је то одређивало судбину будућег живота на овој планети.

Супервулкан у Сибиру

Временски најближе људском постојању је највише описивани нестанак диносаура пре 65 милиона година, на измаку креде и на почетку терцијера. С најкрупнијим створовима који су настањивали „трећи камен од Сунца”, заувек је збрисана половина свих врста. Упражњена станишта огромних гмизаваца на копну, у мору и ваздуху (птеросаури, плезиосаури, инхтиосаури...) – од којих су већина били месождери – заузели су велики сисари, и сами увелико истребљивачи.

Редак метал иридијум, а пронађен у наслагама из тог доба, повезује се с падом астероида или комете.

Диносаурима је пут за неугрожену и предугу владавину (135 милиона година) прокрчио догађај на крају тријаса, пре отприлике 200 милиона година, искоренивши половину тадашњих створења, међу којима мноштво налик сисарима који су у бројности надмашивали претече најгломазнијих гмизаваца – архосауре. Еволуциионо клатно превагнуло је у корист највећих.

Дотично ишчезнуће је најскромније проучено зато што му се посветило мало учених глава, па су у оптицају два узрочника – ригање (ерупција) џиновског вулкана насред Атлантског океана који је захватио област површине 11 милиона квадратних километара или погодак из свемира. У сваком погледу речена природна зла коб остаје под дебелом копреном тајне.

Најстрахотније изумирање забележено је на измаку перма или на преласку из перма у тријас (отплике пре 250 милиона гопдина), у којем је заувек збрисано 95 одсто врста с лица Земље! У океанима су царовала створења причвршћена за дно, а хранила су се пропуштањем воде из које су извлачила хранљиве састојке (налик морским љиљанима). Доцније су се у морима намножила покретљиви створови, као што су пужеви, краставци и ракови. Окидач је био, највероватније, излив супервулкана негде у Сибиру, чије је бљување лавом прекрило седам милиона квадратних километара.

Касно изумирање у девону пре 360 милиона година показује два врхунца, раздвојена временски од 300 до 100 хиљадугодишта. У оба случаја нагло је пала површинска температура топлих океана која је износила 26 Целзијусових подељака. И за један и за други хладни талас окривљени су исти као у претходном збивању. На копну су обитавале различне биљке, а међу животињама су били најбројнији инсекти (пауци, шкорпије...). Појавили су се први водоземци, а најмљње десет милиона година доцније поново су на сувом искрсли – кичмењаци.

Сврстано на другом месту по опустешењу, најраније страдање од „пет великих” десило се на истеку ордовицијума или размеђи ордовоцијума и силура, пре 444 милиона година. Доводи се у везу са дуготрајним леденим раздобљем, што је узроковало опадање океана. И даље је непознаница чиме је изазвало, а најуверљивије је тумачење да су огромне количине угљен-диоксида повучене из атмосфере. Иако је настао велики помор, последице на опстанак живота нису биле толико погубне.

За разлику од четири претходна што су довела до смене преовлађујућих врста у животињском царству, после првотног ишчезнућа опстале су исте које су претходно живеле.

У пет најстрашнијих пострадања одшкринута су, несумњиво, врата бићима попут нас.