Одлазим у илегалу

ИНТЕРВЈУ
„Атеље не сме да буде гробница. Ту мора стално нешто да се ради. Кажу да из најпрљавијих атељеа излазе најчистија уметничка дела”, говори нам Пеђа Нешковић, лауреат „Политикиног” признања за најбољу изложбу, уводећи нас у своје радно скровиште на Старом сајмишту, где је Марсел Марсо изводио представу „Чекајући Годоа”. О томе како изгледају атељеи у зградама бившег логора писано је мање или више. Нешковић је духовит и ироничан, па успева да део ентеријера упореди са Гугенхајмом!

Прошлогодишња октобарска изложба „Нови дендизам” у галерији „Озон” вреднована је као мултимедијални пројекат који се на провокативан, ведар, али и ироничан, начин бави проблемима уметности, понашања и моде, али и универзалним проблемима и релацијама у контексту временског протока.

Уметност Пеђе Нешковића заснована је на принципу креирања уметности од ствари и елемената који не чине уметност. Фасцинација кичом и тривијалношћу и настојање да се она транспонује у уметнички израз трају готово пет деценија. За Нешковића је кич нешто племенито, у њему види полазиште за све што ствара.

Средином шездесетих, када је Пеђа Нешковић почео своју излагачку праксу, заједно са Радомиром Дамњаном, Душаном Оташевићем и Радомиром Рељићем, његово сликарство је у тренутку збунило публику својим специфичним говором. „Ова збуњеност траје до данас јер Пеђа стално позиционира свој рад унутар оне веома осетљиве линије перцепције где свако око, поготово оно које није тренирано, различито види и тумачи његове напоре да споји два света – свет свакодневице обојен ведрином тривијалности, детињарија и кича и простор уметности у коме се ове сензације артикулишу у један компликованији говор”, написао је једном приликом критичар Славко Тимотијевић.

Дендизам се у Србији више истицао пре Другог светског рата него после њега. Они који су желели да се разликују од других, који су, на пример, били јако лоше обучени, вадили су из ормара неке старе ствари. Новинари су се, на пример, одевали у Кондиној улици код једног човека који је из иностранства добијао сакое од твида.

Како су започела Ваша истраживања свакодневних и одбачених предмета који ће касније ући у „нови” свет?

– Морам да се вратим у детињство. Мој отац је био официр и стално смо се селили у разна места у провинцији. На мене је невероватан утисак оставио „зид смрти” који је гостовао у Крагујевцу. Фасцинирао ме је облик те округле, фантастичне конструкције по којој неки типови возе мотор и гомила света која стоји на ободу тог огромног бурета. Увек сам имао склоност да залазим по неким подрумима и шупама, а и мој деда је имао ковачницу у којој сам сакупљао предмете, откривао нове амбијенте, регистровао облике, боје. Све је то у мом арсеналу и, признајем, тешко је борити се са том огромном количином коју сам убацио у фундус. Од тих предмета настају уметничка дела, као из машине за млевење меса.

Сетио сам се малочас да сам шездесетих година отишао на неки отпад у Вишњицу и стао запрепашћен пред брдом некаквих плехова елипсастог облика на којима је писало „Нова идеја”. Узео сам само један плех. Годинама је тај плех стајао у мом атељеу чекајући на ред да буде идентификован и да од њега настане неки уметнички рад. Тек сам деведесетих направио рад „Нова идеја”. Сада ми је жао што тада нисам купио цело брдо тих плехова.

Развијали сте своју уметничку личност под утицајем америчких и енглеских сликара. Где сте и како тада упознавали њихово дело?

– Нисам излазио из амбасаде САД, јер су тамо имали свакојаке књиге и часописе који су ме занимали, и тако сам себе васпитавао на америчком експресионизму. Ротко, Клајн, Гастон, Полок били су моји узори. Академија примењених уметности коју сам уписао није ми то дала. Тамо уопште нисмо имали прилику да разговарамо о радовима. С друге стране, сцена је била веома интересантна. Овде су гостовале изложбе из Америке, Енглеске, Италије. Разговоре о уметности водио сам са својим другарима и колегама, Лазаром Трифуновићем, Мићом Поповићем, Дамњаном. Када сам 1989. године имао ретроспективну изложбу у Музеју савремене уметности Лазар Трифуновић ми је рекао: „Нама сада преостаје да верујемо у то што ти радиш.”

Упознали сте и славног Дејвида Хокнија. Какав је утисак он оставио на Вас?

– Да, упознали смо се у његовом атељеу, а заједно смо излагали у галерији „Грабовски” на лондонском Лестер скверу. Дејвид Хокни је син неког рудара, и тада је носио златну чачкалицу обешену око врата. Једна чарапа му је црвена, друга зелена, а стан уређен као што би био уређен стан моје баке!

Вашу изложбу у „Озону”назвали сте „New dandy”. Како се дендизам манифестовао овде, у Србији?

– Дендизам се у Србији више истицао пре Другог светског рата него после њега. Они који су желели да се разликују од других, који су, на пример, били јако лоше обучени, вадили су из ормара неке старе ствари. Новинари су се, на пример, одевали у Кондиној улици код једног човека који је из иностранства добијао сакое од твида. Ту се облачио сав београдски крем. Онда су дошли комисиони, а данас је све некако униформисано.

Дендизам је заправо истицање мишљења које се разликује од других, настојање да покажемо осталима шта су могли да ураде, а нису. Нови дендизам је нека врста рекапитулације у новом времену, пласирање нове елеганције, нове посебности. Зато у видео-раду који је презентован на изложби носим ексклузивну гардеробу која није у масовној употреби. Као и мода, и уметност је производња нових ствари.

Да ли сте некада добили негативну критику?

– Колико знам, нисам. Негативну критику могли би да напишу они који не разумеју шта радите. Они воле црно, а ви правите светло и широко. Мени нису помагале негативне критике, него људи који су били против онога што радим. Захваљујући њима сам опстајао.

После изложбе у „Озону” многи су се уплашили да ћете напустити слику.Има ли разлога за стрепњу?

– Не. Увек сам сликао и имам огромну жељу да наносим боје. Ево, овде има око 300 радова насталих током последњих неколико година. Сад су ме инспирисале оне шарене, кариране мушеме којима се прекривају столови. По узору на српски укус. Доста је било медијског ангажмана око ове последње изложбе, па сам сада одлучио да за неко време одем у илегалу.