Патријарх Павле, мој деда

Међу сликама из најранијег детињства, као деду који је долазио са бомбоном или дуњом у посету, драгу особу уз коју је имала привилегију да одраста, а која је на бројна питања одговарала кроз приче и анегдоте, тако се блаженопочившег српског патријарха Павла сећа његова унука Снежана Милковић, пензионисани психолог.

– Он је увек био деда и остао деда. Никада са нама није причао о црквеним стварима, ни о својим орденима, наградама, својим добрим делима, проблемима на Космету... Десило би се понекад да у цркви чујемо нешто, да је имао неке непријатности, али нисмо смели ни да га питамо јер смо знали да он о томе не жели да прича – каже у разговору за наш лист патријархова унука.

Она објашњава да је одрасла у породици бака Агице, сестре од тетке Његове светости, која је била девет година старија од њега и која је отхранила Гојка, касније поглавара Српске православне цркве, и Душана, патријарховог рођеног брата, а после његове смрти 1942. године усвојила је Снежанину мајку.

– Целог живота сам се дружила са њим и то је моја привилегија, никаква заслуга. Док је био епископ рашко-призренски, посећивао нас је кад год би долазио у Београд. Када је постао патријарх, бака Агица је била врло несрећна јер је мислила да ће он мање долазити због великог броја обавеза, међутим, испоставило се обрнуто – посећивао нас је редовно и обилазио кад год је могао. Некада би се десило да остане кратко, само колико да нас пита како смо. Међутим, то што је постао патријарх, колико сам могла да приметим, није ништа променило у његовом животу, сем бројних обавеза због којих је имао мање времена за ствари које је волео, на пример, да ради алатом или нешто поправља – прича Снежана.

Унука Његове светости истиче да је за њу Божић био дупли празник јер је тада поглавар СПЦ остајао дуже са породицом. Долазио је после службе и остајао до касног поподневна и тада није било гледања на сат нити било какве журбе.

– То је било довољно времена да га питамо све што нас занима, поготову деца, он је имао велико стрпљење за малишане. Одговарао нам је кроз анегдоте, приче, кинеске бајке, житија светих, тумачења. Највише је волео роман „Јадници” Виктора Игоа и често је причао о Жану Валжану и Козет. Сви ти разговори су, у ствари, биле поуке кроз причу, никада никога није критиковао ни директно поучавао, све је било кроз неку анегдоту, смех, лепо расположење – сећа се Снежана Милковић.

Патријарх је у посету породици долазио скоро увек градским превозом, а његова унука каже да јој је само неколико пута дозволио да га одвезе и то више да би њој учинио по вољи.

– Када бисмо се ја или било ко од укућана понудили да га одвеземо, он би увек имао духовит одговор: „Сачувај добру вољу за други пут” или, „Лакше ми је да уђем у градски превоз, не морам да се сагињем”. Увек је то било нешто духовито да се одбрани – прича Снежана.

Свог „деда Павла” наша саговорница посећивала је редовно и када се разболео. Док је био у Патријаршији посећивала га је кад год су то прилике дозвољавале, а редовно је одлазила и на ВМА, од када је примљен у болницу пре две године, до прошлог петка, када су посете забрањене због епидемије новог грипа.

– Увек би ме дочекао са „Бог те благословио”, и када пођем увек ме благословио, било му је драго што долазим, а и мени је то много значило. Говорио је да болестан човек не може бити срећан, али може бити смирен. То је оно што треба постићи, а што је ужасно тешко, али, наравно, он је у томе успевао. И када већ није могао да стане на ноге – и за њих је говорио, „ја сам своје ноге потрошио”, што је истина, јер је много пешачио – био је потпуно смирен, иако је морао само да седи и лежи. Ниједног тренутка се није осећало да је нестрпљив. Он је то носио као Божју вољу, као што је подносио и све остало – каже Снежана Милковић.