Замрзнути тренуци живота

Драмска ауторка Маја Пелевић поново је у жижи интересовања. Њена драма „Можда смо ми Мики Маус” победник је анонимног конкурса Стеријиног позорја за оригинални драмски текст на српском језику. У конкуренцији 124 пријављена дела стручни жири једногласно је за најбољи прогласио текст „Можда смо ми Мики Маус”, потписан псеудонимом „Недоумица”. Награђени текст Маје Пелевић биће изведен на сцени Народног позоришта у Београду, где је однедавно ангажована као драматург.

Маја Пелевић пажњу јавности скренула је оригиналним и свежим драмским писмом. Ауторка је комада „Ја или неко други”, „Поморанџина кора”, „Лер”, „Београд – Берлин”, „Будите лејди на један дан”... који се изводе како на домаћим, тако и иностраним сценама. Драме су јој преведене на немачки, енглески и француски језик.

Комад „Можда смо ми Мики Маус” бави се аутоматом за фотографисање, односно покушава да укаже на неминовну чињеницу да су наши животи постали аутоматизовани. Издваја се „емотивном снагом, поетиком која припада постдрамској форми и изузетним сценским потенцијалом”.

Позоришна публика са нестрпљењем чека поставку Ваше нове драме „Можда смо ми Мики Маус”. Шта Вас је подстакло да је напишете?

Комад је инспирисан и посвећен ликовима са графита у Светогорској улици у Београду, који су напустили зид да би испричали ову причу. Они стоје замрзнути, загрљени, гледају у пролазнике који повремено обрате пажњу на њих и питају се „Можда смо ми Мики Маус?”. Онда, у потрази за одговором, излазе из зида и крећу се кроз град да би дошли до старог аутомата у Безистану преко пута „Мекдоналдса” на Теразијама. Драма се бави временом и односом појединца према сопственим „замрзнутим” тренуцима у животу. Као полазиште узима фотографију, која најбоље осликава жељу за вечношћу, а истовремено страх од пролазности. Са друге стране Мики Маус неминовно упућује на бодријаровске симулације и на то да Дизниленд служи да би прикрио чињеницу да цео свет полако постаје Дизниленд.

Често размишљате на тему слободе. Да ли је реч слобода изгубила смисао. Где се њене границе?

Границе слободе су тамо где их појединац сам себи постави. Док се не докаже супротно.

Шта Вас у размишљањима спутава?

Једино сама себе могу да спутам у размишљањима што врло често радим да не бих полудела.

А шта мотивише?

Љубав, преиспитивања и чињеница да никад нећу бити задовољна собом и светом око себе.

Политичко позориште, чини се, избегавате. Да ли га сматрате старомодним? Може ли и колико политика да утиче на развој уметности?

Свако позориште је политичко, освешћено или неосвешћено. Некада је бекство од политике врло јасан политички став. Мислим да политика може имати утицаја на то шта и како ће се финансирати, а уметност се увек развија и мимо тога. Онај кога занима то види и зна.

Зашто тврдите да за Ваше комаде и комаде ваших колега мора да се створи нова публика?

Свака нова тенденција у уметности полако ствара своју публику. То је природан процес. Људи су често скептични према новим стварима, а посебно у средини која већ дуго гаји и храни један прилично конзервативан поглед на позориште. Са извођењем све већег броја савремених домаћих и страних комада публика ће стећи навику, а и жељу да гледа и слуша о темама које их се директно тичу. Позориште у једном свом аспекту, дефинитивно треба да буде слика свог времена.

Да ли је изолација једини начин да схватимо колико не познајемо себе?

Изолација је пре свега добар начин да принудно комуницираш са оним деловима своје личности којих се највише плашиш а који те се највише тичу.

Како гледате на однос нашег живота и виртуелне стварности?

Виртуелна стварност је у већини случајева продужетак и помагало „реалности”. Ако се ствар измакне контроли она може бити и привремена замена за реалност. Али како год се окрене, макар и живео у Second life увек ћеш морати да устанеш да одеш у тоалет.

Инсистирате на термину списатељица. Део културне јавности, ипак, упорно се противи употреби те речи. Како помирити ставове?

Тако што ће свако, по сопственом афинитету, себе називати како год жели и осећа. Ако се неко осећа као писац, а женског је рода, немам ништа против да себе назива писцем. Ја се, лично, осећам као списатељица а на онима који састављају правопис је да одреде да ли је то правилно или не. Ако није, онда ћу се осећати неправилно.

Сврставају Вас у најталентовиније младе драмске ауторе. Ви ипак волите дане када заборавите да сте списатељица?

Па ваљда је нормално да свако воли повремено да заборави шта је и да пожели да је неко други.