Феномен „Забавник”

Историчар уметности Слободан Јовановић овогодишњи је лауреат угледног еснафског признања, награде Друштва историчара уметности Србије за најбољу ауторску изложбу одржану у 2007. години. Жири га је наградио за концепцију и поставку изложбе „Илустратори ’Политикиног Забавника’” одржану августа и септембра у Музеју примењене уметности. У Музеју примењене уметности Слободан Јовановић (1973) ради од почетка прошле године, као кустос на одсеку за савремену примењену уметност. Изложба за коју је награђен му је и први већи посао у овој институцији.

Као независни кустос, лауреат овогодишњег признања ДИУС-а радио је као асистент уметничког директора 46. октобарског салона „Уметност која ради” и био је коаутор 12. бијенала уметности у Панчеву „Одбрана природе”. Објавио је више текстова о филму и савременој визуелној уметности, радио је као ликовни критичар на Радију Б92 и као сарадник у Независној уметничкој асоцијацији Ремонт.

Идеја за изложбу „Илустратори ’Политикног Забавника’” потекла је од Зефирина Грасија, главног и одговорног уредника листа који је проглашен за супербренд у категорији штампаних медија и издаваштва (2006). Припремана је током врелог лета 2007, отворена у вечери коју је обележио и незапамћен пљусак... Уследила је велика посета, а каталог представљен на октобарском Сајму књига по квалитету и дизајну пример је врхунског професионализма (Издавачи МПУ и Политика АД).

Изложба и каталог призвали су носталгична сећања на Дикана и Изногуда, Краљевића Марка и дружину, Шрафка и курира Небојшу, „Обуците Цицу”....

– Почетна намера је била да представимо двадесетак, тридесет илустратора, а онда смо стигли до листе од 104 уметника са 360 илустрација. Било је занимљиво да се у оквиру једног магазина види начин рада илустратора у одређеном периоду. Ако бисмо покушали да дефинишемо у ком идеолошком контексту и простору делују илустратори „Политикиног Забавника”, можемо да говоримо о три периода. То су период од оснивања „Забавника” до 1945. године, који се геополитички гледано разуме као централноевропски простор деловања. После 1945. долази период комунизма који намеће извесне идеолошко-репресивне критеријуме, па се стрип напада као „кич” производ! Након 1968. године, иако је репресија присутна, актуелна је и комерцијална трка за порастом популарности и тржишне вредности.

У предратном периоду од 1939. до 1941. присутан је утицај руске илустраторске школе и њених представника као што су Владимир Жедрински, Ђорђе Лобачев, Сергеј Соловљев и Константин Кузњецов. Реалистичан а, с друге стране, мало бајковитији приступ два су карактеристична правца својствена овој школи. 

Када је услед ратног прекида „Забавник” поново покренут 1952, главну улогу носиће Ратомир Руварац са својим илустрацијама дебљих линија, тврдих облика, штурог израза. С обзиром на то да илустрација дуго није била признавана као уметност, мало је сачуваних оригинала, све до 1968. када се јавља квалитетнија штампа. Почетком седамдесетих, на чело „Забавника” долази и маркантна фигура Владе Булатовића Виба, долази до правог бума илустратора који раде за „Забавник”, објашњава Слободан Јовановић и додаје да на илустрацију гледа као на облик примењене уметности. Везана је за текст, али може да се гледа и самостално, што је награда ДИУС-а и потврдила.

Слободан Јовановић конципирао је изложбу у два хронолошка дела на горњем и доњем нивоу музеја (пре и после 70. године), а изложене радове представио је кроз проблемско-тематске табле, кроз плаву, црвену, сиву собу, класификујући илустрације према садржају и стилу, посебно издвојивши карикатуралне илустрације. На појединим таблама компоновани су радови само једног уметника или различитих које спајају неке заједничке одлике. Развој илустрације у годинама излажења „Политикиног Забавника” могуће је пратити и кроз употребу разноликих техника: од туша, акварела, темпере, акрилика, оловке и гваша, преко колажа до дигиталне илустрације. Посебно поглавље изложбе и текста у каталогу представљају стрипови домаћих аутора.

Вредност и значај овогодишње награде ДИУС-а увећава се и због чињенице да је илустрација неистражено поље примењене уметности у Србији. Афирмацији овог сегмента уметности свакако доприноси изложба „Златно перо Београда”, а Музеј примењене уметности до сада је овом медију посветио свега две изложбе: Илустрације песама Јована Јовановића Змаја, 1983, и Илустрације дечјих књига (1985). Зато је ова изложба оцењена као пионирски подухват у историографском смислу. Када је реч о публикацијама, до сада је објављена само једна књига која се односи и на овај сегмент уметности, а то је дело Весне Лакићевић-Павићевић „Илустрована штампа за децу код Срба” (1994). Додељујући ову награду, жири ДИУС-а (Дарка Радосављевић, Светлана Младенов и Драгана Ковачић) вредновао је ову изложбу и по томе што отвара бројна питања о медију илустрације, њеној суштини, историјском развоју, променама, новим и другачијим могућностима у актуелном тренутку. Оцењена је као подухват у коме је на стручан начин обрађена тема која се кроз историју илустрације и личности илустратора бави феноменом „Политикиног Забавника”.