Бард као (британски) бренд

Када је објављена биографија Вилијама Шекспира из пера једног од важнијих и славнијих теоретичара нашег времена Стивена Гринблата, многи су се присетили његове опаске да су сви књижевни биографи, у ствари, гоњени жељом да воде разговор са мртвима. Тешко да је само некрофонија навела оснивача „новог историзма” да се позабави бардом са Авона и укрца на воз који је Џорџ Бернард Шо својевремено крстио бардолатрија.

Јер, Шекспир је британски бренд: више разграната него моћна индустрија књижевне науке, но једнако моћна колико и разграната индустрија парабиографског кича и сумњивих сувенира. Гринблатова књига о Шекспиру (Вил из Стратфорда, српско издање Порта Либрис, Београд, 2006), дошла је до четрдесет првог места на бестселер листи америчког „Амазона”, а чињеница да су бардова дела много слабије котирана оправдано поставља питања: како то да је књига о Шекспиру занимљивија од Шекспирове, и нема ли у бардолатрији можда више некрофилије него некрофоније? 

Хистерију трагања за бардовом биографијом Ентони Берџес је назвао, сурово али духовито, „потрага за Шекспировим ноктом”. Контроверза око Шекспировог идентитета и ауторства његових драма почиње неверицом да је један човек могао да сачини тако сјајан драмски опус. Сумње да је име Шекспир само параван ученом аутору племенитог рода који је желео или морао да остане непознат рађају се из логичне претпоставке да плебејац без универзитетског образовања који је знао „мало латинског, а још мање грчког” може бити аутор драма које откривају не само истанчан поетски дар, него и ванредно познавање области знања од кулинарства до законодавства, од вештине ратовања до племићких спортова.

Сумње храбри чињеница да не постоји Шекспирова приватна кореспонденција, а да се сва сазнања о његовом животу своде на утеривање дугова и куповину некретнина. Сумње буди и тестамент у ком нема ни помена о власничком уделу у позоришту „Глоуб”, ни завештања литерарног опуса деци и отачаству, као да Вил из Стратфорда и Вил из „Глоуба” нису иста особа. Лако би било оптужити Шекспирове биографе, од Николаса Роа до Семјуела Шенбаума, да се наслађују полупровереним анегдотама које записују савременици и трагају за животним реалијама у драмским заплетима; с друге стране, да ли би доказ да је Шекспир био католик, хомосексуалац, ловокрадица, параван за Кристофера Марлоа, псеудоним Френсиса Бејкона, назив групног ауторског пројекта у коме се ангажују Волтер Роли и Едмунд Спенсер или можда чак маскирана Елизабета Прва уопште био релевантан за књижевно тумачење?

Шекспирово ауторство поново је оспорено септембра прошле године „декларацијом оправдане сумње” коју је потписало преко хиљаду људи, међу њима много оних из академских кругова, са идејом да се изнова крене у истраживање његовог идентитета. Декларација полази од претпоставке која, познајући елизабетанско позориште, није далеко од истине – да се ради о групном ауторству.

Роман Шекспирове хронике Џона Андервуда (Дерета, 2007) могао би се, с много разлога, назвати Да Винчијевим кодом шекспирологије. Овај трилер реактуелизује контроверзе око бардовог идентитета у динамичном заплету који почиње нестанком професора Луиса и његовог загонетног, сензационалног рукописа чије би објављивање потресло академски свет до темеља – да би се наставио интернетским, библиотечким и форензичким трагањем за доказима да је драмски писац и краљичин шпијун Кристофер Марло прави аутор Шекспирових драма.

Упадљиво симболично, енглеску легенду раскринкава амерички новинар: неоптерећен поштовањем према светињама, усредсређен на доказе и логична објашњења, уз интелектуалну и моралну подршку ћерке постдипломке на шекспирологији, Џек Флеминг ће прекопати Марлоов гроб не би ли доказао своју теорију. Џекови помагачи мистериозно нестају или одустају, сенка смрти надвија се над трагаоцем, да би се, у не одвећ уверљивом обрту, испоставило како свако индивидуално предузеће неумитно узмиче пред корпоративним капиталом. Јер, у двадесет првом веку Бард је бренд: откриће да се иза Вила из Стратфорда крије Кит из Кентерберија значајно би пореметило релевантне финансијске токове. Због неколико примамљивих удица – као што је теза да су Шекспирови сонети о Лепом младићу заправо Марлоове посланице упућене ванбрачном сину – Шекспирове хронике лепо ће забавити просвећеног лаика који је из Досијеа икс научио да нема те тајне коју апарат власти не може сакрити, како од историје, тако и од будућности.