Искористи тренутак

Српска поезија је сва у великим песничким опусима. Што је опус већи и дебљи (мисли се на број објављених збирки), то је песнику „лакше“ да пронађе пут, пре свега, до критичара. Ипак, понекад је, чини ми се, боље пратити ону кинеску максиму „Одузми, да би добио“. Великог песника не чини велики опус, зар не? У нашој поезији велики песници „малог“ опуса би, на пример, били Јован Христић, Раша Ливада, да не набрајам даље.

У ту малу, али одабрану групу песника могао би да спада и Драган Стојановић (1945, песник, есејиста, писац) чији број песама једва прелази број – сто. И то све у три збирке песама: Олујно вече (1972), СЛ. и Четири песме о СЛ. (1992. и друго издање 2001) и збирка Године (2006). Четврта збирка Није то све јесте Стојановићев избор из претходне три збирке. Његова лична антологија.

 Обично песници када праве изборе својих песама крену од својих најранијих радова наовамо, значи, класичним методом. Стојановић је обрнуо ситуацију, тако да књигу отварају најновије (први пут објављене) и новије песме из збирке Године, а затварају је „рани радови” из збирке Олујно вече. СЛ. и Четири песме о СЛ. у централном су делу књиге, што нам сугерише да је песник њих одредио као централни део своје поезије. Ако је тако, учинио је праву ствар.

СЛ. и Четири песме о СЛ. више су поеме него што су песме имајући у виду и дужину, али латентну наративну структуру у којој поред ауторових рефлексија видимо и лик СЛ која пере зубе, одлази на бензинску пумпу, припаљује цигарете, и још понешто. Ове песме о СЛ. су најлиричнији део Стојановићеве збирке у којем се види модернистички дух прожет ерудицијом, ваздушастим Аријелом, личним искуством и поетиком медитеранизма, који је јако близак Јоргосу Молескису. Иако препуне романтичарских мотива, (море, ветар, таласи), песме о СЛ. су у потпуности пречишћене од патетике, сладуњавости, профаности и патоса.

Суптилна иронија свакодневних ситуација чини основни тон првог дела збирке Године. У њима се Стојановић потпуно наслања на наративну традицију у којој доминира интелигентан хумор, сажетост и јасноћа песничког језика. Непретенциозне, али упечатљиве песме. „Тренутак за лирику“, „Што ми сметаш“, „До последњег даха“ , „Стање ствари“.

Ипак, песма која антиципира можда основни и непрочитани слој Стојановићеве поезије, који уједно, и спаја СЛ. и четири песме о СЛ. и Године јесте песма „Морнар купује од Фрине њен изношени хитон“. У њој се осећа резигнирани тон пролазности и запитаности... Зар не видиш/да све одлази/па и ми?... који комуницира са лајтмотивом Стојановићеве поезије – тренутком. „Тренутак” се код Стојановића јавља скоро десетак пута у варијацијама: тренутак између два таласа, тренутак који служи као пример, тренутак који се граби, тренутак којим се храни. У том смислу, Саша Радојичић је у праву када, у свом поговору, каже да је поезија Драгана Стојановића „метафизика тренутка“. Или, савремена варијанта Хорацијевог carpe diem.