Где се паркирате

Волим моћне мушкарце. Не мора да има плаве очи, да буде висок и леп. Али мора да може да каже: „Знаш ти ко сам ја?”

Мора да може (извињавам се лекторима) да се паркира на пешачком прелазу у центру Београда – и да буде сигуран да његов „џип” или „ауди” нико не сме да такне. Поготово нико из Паркинг сервиса.

Сви већ знамо ту излизану причу о луксузним аутомобилима које полиција заобилази у широком луку. Није у томе суштина. Оно што мене занима јесте – какав је то осећај? Адреналин, мисао о вишој вредности, осећање победе... Шта сања и шта се догађа мачо-мену паркираном насред улице?

Можда бисмо и ми били исти. Ако само једанпут пробамо. Моћ је чудо. Можда ни ти „случајеви”, тј. господа нису били одувек такви, па су временом ојачали. Није исто сто, двеста и триста коњских снага, није исто хиљаду и три хиљаде кубика. Да је исто, Весна Станојевић би примала мушкарце, а не жене у Сигурну кућу.

Постојање Сигурне куће је живи доказ како се снажан осили. Удари жену, од које је два пута јачи, па му се допадне идеја да то може опет... Људски је (мислим, није му страно) да то искористи.

Људски је, такође, да та иста жена искористи прву прилику да га превари. Може јој се. И није јој страно.

Но, да се вратимо бахатим младићима. На углу две улице, није важно које, у центру Београда, постоји један ,,de lux” ресторан. У таквим ресторанима, по неписаном закону, све је рафинирано и увијено у свилу и целофан... Чак и из тоалета допиру звуци оперских арија и француских шансона, а конобари говоре неколико језика. Што никакве везе нема са податком колико је газда писмен.

Свакога дана иста слика. На оба пешачка прелаза паркирана су по два капиталца. Тачно по ,,зебрама”.

Чак и ако има места, они се ту паркирају. По томе се и разликују – не мешају се са плебсом. Са станарима оближњих зграда који уредно плаћају своје паркинг место.

Промене, међутим, почињу најпре у глави. Цврчак је увек себе схватао као цврчка, а мрав као мрава. Због тога се цврчак увек боље проводио, мислио је да му то право припада по природи ствари. Али, и мрави, и плавуше понекад укапирају. Почну да глуме цврчка.

Тако сам се ја, једног дана, после трећег неуспелог кружења и покушаја да се паркирам испред своје зграде, зауставила на пешачком прелазу. Један „бумбар” је изашао и ја сам стала на његово место.

Било ми је тешко док нисам стала. Мислила сам – нема смисла. То је некултурно. Нецивилизовано. То је грозно, то нормалан човек никад не ради...

Али, мало касније, и још мало касније, допало ми се. Ауто ми је на сигурном, између аудија, лeнд ровера и бе-ем веа. Полиција туда не пролази. Од паука нема ни паучине. Брзо се навикнете да будете безобразни. Кад вам то једанпут прође, пређе вам у навику.

Ко зна колико би мене власт искварила. Можда бих правила и сопствене ,,зебре”. Или бих себи доделила највећу плату. Или Нинову награду. Прича се да су једном писцу обећали и дали Нинову награду пошто је, по задатку, написао један политички текст. Лажу ови „дебејци”, како их Палма назива.

Одох да се паркирам на своје ново место. Осећам се моћно. Као да пијем energy drink. Или уље из ајкулине јетре. Што је хит хитова, ко неће да се вакцинише.