Пливање ка срећи

Сви су људи рођени једнаки.

Свако дете има право на радост.

Речи које су веома честе, речи чији се смисао најчешће не разуме. У складу са њима живе само они најхрабрији. Они најширих погледа. Они чији вид није прекрила копрена малограђанског страха пред непознатим, неуобичајеним.

Баш такви су људи из Клуба уметничког и синхроног пливања „Врачар” који су решили да аутистичној и деци из Дома за незбринуту децу „Моша Пијаде”, открију један нови свет у којем пливање није спортска дисциплина, а тренинг није обавеза, већ игра маште. Свет у којем имају једнако право на радост.

Нада Ковачевић, председница клуба, објаснила је одакле идеја за тако нешто.

– Клуб за синхроно и уметничко пливање „Врачар” постоји већ 15 година и све време се бори за опстанак, јер у овој земљи такви спортови не могу да привуку пажњу државе и донатора. С обзиром на то да синхроно пливање називају „маргиналним спортом”, родитељи и тренери су предложили да направимо пројекат за више „маргиналних група” – „Једнаке могућности у спорту” који би омогућио часове и тренинге пливања деци без родитељског старања, аутистичној деци и мајкама деце која тренирају. Тако је настала и невладина организација „Нови дан” – рекла је Ковачевићева.

Прича је почела у јуну 2007. године. Циљ је био да се кроз спорт укључе у заједницу деца ометена у развоју и деца без родитељског старања. У атмосфери која је за њих нова, а другарска, пријатна и пријатељска. Упоредо са тим, требало је скренути пажњу друштва на ову децу, на то да су она ту, поред нас, са нама.

Кроз ходнике, сале и базене, где су људи навикли да виђају спортисте, атлетски грађене и веште, корачали су неки нови клинци, подједнако жељни рекреације, игре, радости. Крупним корацима, ка рушењу предрасуда.

Уједно, требало је показати да врхунски спорт није изгубио људски лик. Да није све постало реклама, борба за спонзоре и препуна гледалишта. Јер врхунски, заправо највећи спортски успех је кад свако да све од себе и оствари свој максимум, ма какав он био.

– Пројекат је постигао већи успех него што смо очекивали. Деца и родитељи су уживали, али је и околина постала осетљивија по питању права „маргиналних група”. У почетку су колеге са базена говориле да је „специјалној деци место у специјалним установама”. То се брзо променило, а већ месец дана у пројекту учествује и један од тренера спортског центра. Такође, директор установе је омогућио да неколико дечака и девојчица из дома, који успешно заврше школу пливања у оквиру нашег пројекта, бесплатно тренирају неки од водених спортова у центру – поносна је Ковачевићева на успех са посебном децом.

Веома је значајно што је пројекат дао одличне резултате, а почео је као мала локална иницијатива. Родитељи су, уместо да „кукају” како клуб чији је Ковачевићева председник нема пара, решили да предузму нешто корисно за себе, клуб, али и друштво.

– Треба видети како се зачетнице пројекта, мајке девојчица које тренирају синхроно пливање, осећају добро. Виде да су део нечег значајног и племенитог. Чак их и њихова деца другачије гледају. Да не говоримо колико је пројекат значио мајкама аутистичне деце. За њих је то излазак из зачараног круга кућа – школа – логопед. Мајке аутистичне деце су, понекад, у тежој психичкој и физичкој ситуацији него сама деца – рекла је Нада Ковачевић.

Овде се не штеди осмех, било да га поклања родитељ, брат, друг, инструктор или непознати пролазник, он је најпотребнији деци из Дома „Моша Пијаде”. Такође, осмех и поглед пун пријатељства су и најјаснија порука коју ће разумети и ценити аутистично дете и његови родитељи.