Спојеви неспојивог

Становници Вашингтона, које сам макар површно упознавао, упадљиво су у опхођењу одударали од начина на који су институције тамошњег „центра глобалне моћи” приступали свету. Грађане, наиме, махом краси висока доза предусретљивости према странцима, што је било у упадљивој супротности са „неувиђавностима” које су америчкој спољној политици подуже замеране широм планете.

Ми смо љубазни према  „другима”  и криво нам је кад нас поистовећују с негативним имиџом званичног дела града – вајкао се познаник. Распон комуникационе диференцијације је, наједном, битно смањен – произлази из вести о турнеји председника Барака Обаме по источној Азији.

У очима његових сународника, Обамино опхођење тамо је било „суперљубазно”. По некима чак „претерано љубазно”, па и „снисходљиво, што није спојиво са својством шефа државе која претендује да задржи улогу водеће силе”.

Да ли ишта, међутим, још може да буде окарактерисано као неспојиво у свету рекордно нарасле и још растуће повезаности и међузависности? Америчко-кинеско прожимање је, на пример, достигло степен који све изазива на преиспитивање, поготову опстајућих, националних и интернационалних, зазора у стилу „од њега ни орах из руке не бих узео”.

Кад љути идеолошки противници, као што су капиталисти и комунисти, могу да се споје толико да се доживљавају као „сијамски близанци”, нико онда не може да се заклиње да „нема шанси” да се повеже с неким „непожељником”, примећују хроничари. У изразитом одступању од инерције претходника, Обама је овога пута у Кини о њој говорио „помирљивим, љубазним па и похвалним” речима, истакавши и да је њен напредак „без премца у историји човечанства”, бележи „Вашингтон пост”.

Шта је потребно да се из ароганције и критике пређе у љубазност и комплименте, питање је на које многи не могу или не желе да нађу одговор. Обамино опхођење с председником Ху Ђинтаом и другим Кинезима, сугерише да је за поменути трансфер неопходно бар петнаест „коинциденција”: 1. да критиковани постане моћан; 2. да критичар постане врло зависан од „мете”; 3. да и критичар и критиковани „пређу преко себе” (убеђења о неспојивости тржишног капитализма и политичког комунизма); 4. да слабији постане главни поверилац јачем (Кина је највећи купац обвезница, у вредности од око хиљаду милијарди долара, америчког дуга); 5. да се социјални мир јаче стране (Америке) подупире увозом јевтине робе слабије стране (Кине) која тако убрзава свој привредни развој; 6. да обе стране у међусобној вези виде већу шансу за просперитет него да су без ње; 7. да су и једна и друга увиделе да их повезаност уздиже изнад недовољно повезаних конкурената; 8. да никакве друге важне спољне везе (Америке са Европом и Јапаном или Кине с Русијом) неће да им угрозе домете узајамности; 9. да партнерство не приморава на одрицање од идеолошког ривалства; 10. да се спорна питања (Тајван, Тибет и третман људских права у Кини, као и америчка наметљивост) пригодно јавно третирају као „другоразредна” у поређењу с неспорним материјалним интересом; 11. да се партнерство зачело и исказало у „судбоносним тренуцима”, какав је био Хладни рат, кад је највећа опасност обострано била виђена у „трећем” (бившем СССР); 12. да на обе стране постоје лидери који пракси дају већу важност него догми (Денг Сјаопинг који је седамдесетих отворио Кину уз изреку „није важно да ли је мачка црна или бела, важно је да лови мишеве”, а Обама сада проповеда: „посветићемо се да чујемо шта други мисле, а не да им дајемо налоге); 13. да се покаже уздржаност и стрпљење пред непосредним међусобним изазовима зарад дугорочног усклађивања у обостраном интересу; 14. да су обе стране позване да заједнички отклањају глобалне опасности у какве спадају загађивање атмосфере, тероризам, ширење оружја за масовно уништавање; 15. да је свет у кризи која налаже да се кооперативност уздиже изнад конфликтивности.

Није свима, ни приближно, сада досежна позиција ни Америке ни Кине, нити могу да копирају њихову „симбиозу”, али им се намеће потреба да проуче резултате те деликатне двосмерности, за коју се прича да постаје „најважнија билатерала на свету”. Па се и сугерише да се истовремено са ширењем Групе осам традиционалних сила на Групу 20 с новим „џиновима” или онима којима се наслућује такав потенцијал, кључна улога за обликовање 21. века сужава на Групу 2, САД и Кину. Ова тандемизација се понегде крсти као „Кимерика” или „Америкина”.

Таква могућност изазива радозналост па и забринутост многих, а код Европљана, како наводи „Њузвик”, и завист. Цитирају се, при том, изјаве шефова британске и италијанске дипломатије, Дејвида Милибанда и Франка Фратинија, да се ЕУ излаже ризику да постане „небитна” и „пуки посматрач” превласти „Г2”.

Није извесно, наравно, да ће нови спојеви неспојивости бити успешнији од испробаних спојева сличности. „Све има своје границе”, које се мењају, шире, скупљају.

Најизвесније изгледа да ће се у најнеподеснијем положају наћи они који немају снаге ни да буду љубазни с различитима, а камоли да се с њима удруже. Поготову што су разлике све изразитије и уваженије и међу онима који су се међусобно поистовећивали…