Уз „Политику” и у 100. години

„Политику” читам пуне 82 године, јер су то одувек биле најквалитетније дневне новине. И сада сам, пре доласка на овај скуп, прво свратио на трафику по свој број. Ипак, имам једну замерку... Слова су много ситна, па понекад док читам морам и лупу да користим – овако је стогодишњи Одон Вертовшек започео разговор за наш лист у словеначкој амбасади у Београду, где је јуче свечано обележен његов рођендан.

У елегантном оделу, са чашом белог вина у једној и штапом у другој руци, овај сведок читавог једног века стрпљиво је примао честитке, шалио се на рачун својих година и запевао са окупљенима рођенданску песму. Јадранка Штурм, отправница послова амбасаде Словеније, и Мирјана Божидаревић, председница општине Стари град, даривале су га симболичним поклонима.

Пореклом Словенац, Вертовшек је са непуних 18 година дошао у главни град Србије како би наставио школовање.

– Рођен сам 14. новембра давне 1909. године у Мокроногу, али се због рата 1916. моја породица преселила у Козје. Тамо сам завршио основну школу, а матурирао на реалки у Марибору 1927. године. Даље школовање наставио сам у Београду – набраја овај живахни стогодишњак.

Како су му родитељи били скромног материјалног стања и нису били у ситуацији да финансирају његово школовање, Вертовшек се одлучио за војну струку која је тада била добро плаћена. Жеља му је била да се упише у морнарицу, међутим...

– Примали су само 30 кандидата, а ја сам био трећи испод црте. Тако сам, 1. октобра 1927. године, дошао у Београд на Краљевску војну академију коју сам три године касније и завршио – јасно се сећа најстарији становник београдске општине Стари град.

Наредне три године провео је у 32. артиљеријском пуку у Марибору. Пут га је, ипак, вратио у Београд, где је као војни стипендиста уписао Грађевински факултет. У међувремену, 1934. године склопио је брак са Зрењанинком Мириславом Поповић. У заједници су били баш онако како су и обећали, све док их смрт није раставила, односно све до смрти супруге 1997. године.

– Тих 63 године брака су посебна драгоценост – рекао је Вертовшек и објаснио како је Грађевински факултет завршио уочи Другог светског рата, те је 1939. године постао капетан инжењерско-техничке струке.

Београд је поново напустио, али врло кратко како би у у Осијеку радио на изградњи одбрамбених тврђава према Мађарској. Убрзо, Други светски рат стигао је и код нас...

– Сећам се јасно како је изгледало бомбардовање Београда. Тог 6. априла 1941. године кренуо сам ка железничкој станици како бих се јавио својој јединици у Чачку. Пратила ме је супруга и били смо на Славији када су пале прве бомбе. Сакрили смо се и мало потом вратили у наш дом на Црвеном крсту. Улице су биле прекривене поврћем и воћем са Каленић пијаце – сећа се наш саговорник.

Када је отишао у Чачак његова команда је, повлачећи се пред немачком војском, кренула ка Сарајеву. Свега десет дана после првог бомбардовања Београда одведен је у заробљеништво.

– У логорима Нирнберг, Хамелбург и Хамерштајн проводим четири године и четири месеца. Најтежи је био период од 31. јануара до 25. марта 1945. године када су нас по јакој зими и снегу гонили пред налетом Совјетске војске. Тако смо ишли од Хамерштајна до логора Сандбостел. Преживео сам само зато што нисам био дебео. Са неких 60 килограма нисам могао много да смршам – рекао је он.

Када је рат прошао требало је подићи земљу из пепела. Тако је Одон Вертовшек као грађевински стручњак примљен у ЈНА, где је обављао најодговорније послове. Као намесника грађевинског одељења у Државном секретаријату народне одбране, па технички директор војног пројектантског завода „Центропројект” изградио је и адаптирао бројне касарне, станове, болнице... У пензију је отишао пре 39 година као главни војно-грађевински инспектор за све зграде под командом ЈНА.

Интересантно је да је баш овај стогодишњак градио стадион „Партизан”, прве стамбене објекте на Новом Београду, као и да је рестаурисао зидине на Калемегдану и још много тога.

Вишња Дугалић