Плате проћердале развој

Наша привреда је исувише слаба и дугорочније не може да издржи садашњу прекомерну потрошњу, каже за наш лист сарадник билтена Макроекономске анализе и трендови Иван Николић, предочавајући најновије упоредне анализе кретања плата у Србији, али и у региону, у односу на бруто домаћи производ. Закључак је – са садашњим темпом раста плата привреда Србије срља у пропаст.

Чиме то Николић доказује?

Просечна плата 2000. била је у Србији 2.389 динара, или око 48 евра. Од тада до новембра 2007. нето просечне зараде достигле су 27.161 динар, или око 340 евра. Индекс номиналног раста је 1.137. Дотле су трошкови живота у исто време повећани 316 процената. Плате су реално порасле 173 одсто. Према оцени нашег саговорника – без примера у нашем делу Европе. Зараде су, каже, расле у Румунији и Бугарској, али ни изблиза у тој мери.

– Примања су експлодирала, да не буде забуне – напомиње Николић – и када се прерачунају у одговарајући девизни израз – 613 процената. При томе, динар је реално апресирао, илити добио на вредности, у односу на евро – 161 проценат. Ојачале су и националне валуте у Румунији и Бугарској, али за 62, односно 60 одсто. Хрватска куна 25, македонски денар 11,5, а босанскохерцеговачка конвертибилна марка за 9,3 одсто.

Одакле паре?

Пошто оволики раст зарада нема упориште, тврди Николић, у реалној привредној активности и повећању БДП-а, новац смо, који објективно немамо, проналазили у солидним девизним приливима. По свим основама – инвестиционим, новим нето задуживањем, али и од дознака наших људи по белом свету.

– Да превеликом потрошњом и лагодном садашњошћу проћердавамо развој и будућност најбоље се види из чињенице да су реалне зараде расле 86 одсто брже од националног колача – указује наш саговорник. – Три пута брже од онога што смо стварали. Нето зараде су просечно годишње расле 15,7, а БДП свега 5,7 одсто.

О томе какав је однос између та два показатеља код нас и у региону најбоље говори табела.

Николић не може са сигурношћу да каже да смо на тај начин потрошили нето 39 милијарди долара, које су по свим каналима стигле у земљу од 2000. до краја 2007. Лична потрошња, односно зараде, само су један, веома моћан генератор укупне потрошње, али да трошимо више него што стварамо и то на уштрб инвестиција – нема никакве сумње. Уместо да што већи део БДП-а улажемо у нове фабрике, проширивање пословања и отварање нових радних места, ми због политичке и економске неспремности подстичемо непродуктивну потрошњу. „Зелена грана” на којој седимо није дебља од прутића и сваког часа може да се преломи.

Последице?

– Ескалација увоза, висок дефицит трговинског биланса и – инфлација. Новац који је стизао из света у Србију, свеједно како, истим путем се враћао назад. Ваљало је подмиривати прекомерну тражњу увозном робом. Многи су на том послу добро зарадили, али као привреда и друштво – много више смо изгубили. И дугорочно ћемо тек губити – тврди Николић.

Уколико желимо иоле сигурнију будућност, упозорава он, чак и на краћи рок, од три до пет година, влада мора да пресече и каже – да ће 2008. година бити последња у низу по расипном буџету и осталим видовима јавне потрошње. Она мора својим примером да покаже да је за рационалнију (пре)расподелу БДП-а, а да тако нешто затражи и од привреде. Зараде се могу, на то не треба подсећати, контролисати. Ми тог искуства имамо, али нисмо спремни да га искористимо.

Много је лакше, каже на крају Николић, да се у образложењу за експанзивност буџета 2008. каже да „није економски оптималан, али је зато реалан с обзиром на политичку и социјалну ситуацију”. С тако изнуђеним буџетом, који је највећи појединачни извор новца за зараде, нема развоја.