Булевар сломљених душа Дајане Крол

Тог 11. јула 1997. године, под истим кровом конгресног центра у Хагу, на отварању North Sea Jazz Festival-а нашли су се Реј Чарлс, Ал Жеро, Боби Мекферин, Серђо Мендес, Ахмад Џамал, Ширли Хорн, Џо Ловано, Џошуа Редман, Бред Мелдоу, Рој Харгрув... а на истој бини Стејтхола Стив Гад, Маркус Милер, Џо Семпл, Дејвид Санборн и Ерик Клептон, окупљени у all-star постави The Legends ’97 за колективни транс 15.000 фанова. Док је „Layla“ још мило одзвањала у ушима, обрео сам се са друге стране зида највеће сале у најмањој сали Карел Вилинк. Бели рефлектор је осветљавао сензуалну плавушу за клавиром. Из звучника се чуо њен топли алт и зрела музика у лаком свингу. Пред три стотине радозналаца, Дајана Крол је тражила своје место на џез планети.

Потпуно ме је опчинила са „Boulevard of Broken Dreams“. После концерта сам је упитао за интервју, који ми је дала у кафеу оближњег хотела „Bel Air“. Док смо разговарали, у конгресном центру је протицао наступ Бобија Мекферина, а за суседним столом Клептон је полако довршавао своје пиће. Довољно полако да ујурим аутограм. На Мекферина нисам стигао. Дајана Крол је данас прва звезда џеза. 

НЕКАД...

О детињству: Сећам се одлазака у цркву недељом – музички део мисе ме је увек узбуђивао. Онда бисмо отишли до бакине куће и окупили се око клавира – бака и тата су свирали, а ми бисмо певали. С друге стране, мој отац је био дискофил: имао је у колекцији старе музичке ваљке, које су производили пре рата, плоче на 78 обртаја, прве синглове и лонгплејке великих џезера... Уз њега сам заволела џез: маштала сам да идем на концерте, да јурим славне џезере и узимам аутограме од њих, баш како је то тата радио. Кроз породицу сам спонтано и природно упила читаву историју музике. Маштала сам да и сама научим да свирам.

Фетс Волер: Најбољи пут у џез са дванаест година пошто је он певао о стварима које су ми биле приступачније, изводећи их са свим оним весељем. На пример, начин на који је свирао „Your Feet’s Too Big” гонио ме је у неконтролисани смех! Ту песму (пева је) заволела сам на кућним окупљањима, а онда сам чула њега и одушевљено узвикнула: „Тата, па и он свира ’Your Feet’s Too Big!’.” Његове песме су слатко двосмислене, са пуно прикривене сексуалности... То је слатко, и важно. Фетс Волер је смислио и обезбедио славу толиком броју песама, а од тога није добио онолико колико је заслужио. Али, то је ваљда судбина великих уметника.

Ангажман у локалном ресторану: Био је то сладак летњи послић. Желела сам да наступам пред публиком. Могу ли ја то? Отишла сам до маме и питала је шта мисли о томе: „Мама, хоћеш ли са мном у ресторан, на аудицију?” И тако је кренуло...

Школовање: Одлазак на Беркли колеџ отворио је за мене сасвим нови свет. Јер, ја сам из Нанаима, веома малог места на острву Ванкувер у Канади, на крају света. Чак није било могуће ни излазити у Ванкувер, јер треба два сата да проведеш у фериботу да би дошао у велики град! Тако сам се у својој седамнаестој години обрела у Бостону, а тамо је све било другачије, чак и пица! Била сам под утицајем мултикултуралности студентског окружења из целог света: Финци, Шпанци, Јапанци... Јурила карте са студентским попустом за стајање да бих видела симфонијски оркестар. Па музеји – мој први Дега, Ван Гог, Моне... Седела сам дуго тамо и зурила у слике, размишљајући у себи: „Боже, шта је сад ово?”

Реј Браун: Могућност да сретнем Реја Брауна изгледала је тако нестварно. А онда је он ушао у мој ресторан у Нанаиму! Одраније сам познавала Џефа Хемилтона, који је те вечери пратио Реја. Знајући да наступам у ресторану, наговорио је Реја да дође да ме чује. Онда ме је Реј позвао на свој концерт, па на вечеру и тако смо почели да се дружимо...

„Boulevard of Broken Dreams”: …за мене представља сублимацију укупних музичких утицаја, од малих ногу. Ја сам слушала и поп музику, наравно. „Boulevard...” је песма за сва времена, добра, вечита музика. Шта је то? Који је то стил? Како је аранжирана? То није битно. Ја не волим категоризације у музици. Ја само јако волим да свирам.

... И САД

Будимпешта, 18. новембар 2009. Капацитет највеће спортске арене у граду једва да је довољан да прими све заинтересоване. Рокенрол иконографија: видео-бимови, колекција мајица и торбица са Дајаниним ликом, луксузно опремљени програм турнеје... Али, на сцени је иста особа, која позива на једнако лагано свинговање у тактовима „I Love Being Here With You” I „Let’s Fall In Love”. Доминирају песме са актуелног албума „Quiet Nights“: „I’ve Grown Accustomed To His Face“ из мјузикла „My Fair Lady“ је прилика за посвету деци и супругу („замишљам како им Елвис сада спрема вечеру“), насловна нумера је фантастичан опис тихе ноћи, „So Nice“ ће прва одзвонити у ушима када јутро сване.

Извођење је бескомпромисно, чисти џез са озбиљним соло деоницама Кролове, Ентонија Вилсона (гитара), Роберта Херста (бас) и Карима Ригинса (бубњеви) – окупљени једно уз друго на малом делу велике бине, надигравају се као да су се окупили у бакиној соби у Нанаиму. Потврда стиже од Дајане, која у спомен на детињство најављује Фетса Волера. Почиње једну тему, па другу, а онда је облива неконтролисани смех и следи логичан „Your Feet’s Too Big“. Питам се да ли је досад није објавила на албумима само да би је у оваквим приликама поклањала најстаријим фановима?

Булеваром сломљених душа данас одзвањају „Abandoned Masquerade“ („музику је написао Елвис Костело за његову веома понизну жену“) и „A Case of You“ („у мојој си крви као свето вино/и горког и слатког укуса/могу да испијем твој случај, драги/а ипак останем на ногама“). Само уз клавир, поетика Џони Мичел покреће у срцима сваког од нас другачију, а заправо исту причу; губитак и суочавање са њим. Сузе и смех. Уметност Кролове је најлуђа комбинација тих екстрема. До даске и весела и сетна, баш као живот, добра музика, као џез у својој сржи. Поздравиће нас веселим додиром образ уз образ („Cheek To Cheek“) – невешто, пошто ћемо је убрзо вратити да исприча своју верзију приче о „Дечаку са Ипанеме“ и коначно нас поведе „Источно од Сунца, западно од Месеца“. Четрнаест песама (у 105 минута) је исто толико дивних поклона и сећања до следећег сусрета, негде на планети џеза.