Балкански барут није још потрошен

Моји албански пријатељи и ја показали смо да Срби и Албанци могу да сарађују, оборили неке предрасуде о исконском непријатељству два народа и верујем да смо овим филмом задали тежак ударац ултранационалистима са обе стране – каже редитељ Горан Паскаљевић на почетку разговора за наш лист, почетком ове недеље, уочи одласка на јубиларни, 50. по реду Солунски фестивал, где му је управо уручено признање „Златан Александар“ за допринос светском филму, а на истој смотри у току је велика ретроспектива Паскаљевићевих филмова, међу којима је и најновији, „Медени месец“. Ову прву српско-албанску филмску копродукцију, после успеха у Венецији, Торонту и још неким фестивалима, од уторка моћи ће да види и домаћа публика. 

Ваши филмови говоре о модерним губитницима, емигрантима, повратницима… У једном тренутку сте се и сами „изместили“. Где сте сада, „тамо” или „овде”, између снимања и бројних фестивала?

Још од најраније младости сам сматрао да се једно друштво и његови проблеми могу најбоље сагледати кроз приче о судбинама такозваних малих људи или губитника, како их ви зовете. Вероватно је оваквом ставу допринео и утицај италијанског неореализма и филмови Живојина Павловића који је, уз професора Елмара Клоса у Прагу, био мој духовни отац.

Иначе, поред Прага у коме сам живео више од три године, стицајем околности дуже сам боравио у Њујорку, Атини, Бриселу и коначно Паризу, али је мој стални домицил увек био Београд. Последњих петнаест година сам између Дорћола и Париза, јер моја супруга је Францускиња и сасвим је природно да смо често у њеној земљи. Што се тиче светских фестивала, не стижем да одем свуда где сам позван, јер то би значило да живим као прави номад, а како иду године најбоље се осећам у радијусу од три ћошка око моје куће, и овде и у Паризу.

Деведесетих сте проглашени издајником због јавног опонирања рату и Милошевићевом режиму, а Ваши филмови, нарочито они  из „српске трилогије” су изнова подгревали ту причу. Да ли је такав ангажман суђен уметнику на овом простору?

Уметничко дело мора да има визију. А то значи да је политички став аутора присутан у делу које ствара. У данашње време, поготову у Србији, скоро да нисте у могућности да направите филм без политике, јер она је нажалост веома присутна у нашим животима и у много чему их одређује. Како је Србија земља оштрих политичких подела сасвим је природно да за оне друге будете „издајник”. И ван филма сам се отворено супротстављао националистичкој реторици, која нам је нанела пуно зла као народу, а коришћена је често у популистичке сврхе опстанка на власти разних вођа. И сасвим природно сам добијао „пацке” јер батина је била у њиховим рукама.

Очекујете да ћете после премијере „Меденог месеца” поново бити „издајнички” етикетирани међу Србима? Зашто?

Међу Србима нећу бити „издајнички” етикетиран, већ међу оним Србима који мисле да су понос овог народа Радован Караџић и Ратко Младић, а не Стерија Поповић или Домановић.

(/slika2)Ипак, сматрате да овај филм помаже да се бришу границе и мржње које су настале. Нисте ли превелики оптимиста?

Већ сама чињеница да смо направили заједничким снагама филм даје ми право на оптимизам. Свакако да један филм не може да промени стање свести и избрише границе мржње, али може да допринесе бољем разумевању између два народа. Суседи смо, а веома слабо се познајемо. И бићемо суседи; неће се Србија, а ни Албанија померити са Балкана. У будућности ћемо морати да сарађујемо, поготово у оквиру Европске заједнице. Што пре, то боље. Поделе нас никада и никуда нису одвеле.

Ако ништа, Ваш нови филм помогао је сусрету једног од главних протагониста, албанског глумца (Јозеф Широка), са својом давно избеглом сестром…

То је баш лепа животна прича. Јозеф је млад глумац из Скадра који ни у теорији није могао да добије визу и изађе из Албаније, поготову јер је неко из његове најуже породице отишао илегално у Италију. Захваљујући филму и огромним притисцима, коначно је добио визу за снимање дела филма у Барију. Лично сам гарантовао за њега. Сусрет са сестром је био дирљив. Јозеф се вратио у предвиђеном року у Тирану и касније је са лакоћом добио визу да присуствује премијери на Венецијанском фестивалу. У децембру сам га позвао да буде мој гост на премијери у Паризу, а поклониће се и београдској публици на премијери у Сава центру, 24 новембра.

Фасцинирала Вас је популарност Лепе Брене у Албанији. Чиме Ви то тумачите?

Не само Лепа Брена већ и многи други наши певачи и глумци су веома популарни у Албанији. За време диктатуре Енвера Хоџе једини прозор у свет Албанцима су биле наша и италијанска телевизија. Многи наши старији филмови циркулисали су на пиратским касетама, јер није било могуће у то време да их приказују у биоскопима или на њиховој телевизији. Данас се то изменило и моја три филма су већ приказана у Албанији, а сигуран сам да би Брена данас окупила 100.000 људи на свом концерту.

Шта је још заједничко, или слично, Србији и Абанији?

Има пуно ствари које су сличне, много тога смо наследили од Турака који су се на овим просторима дуго задржали. Модерна Албанија као и напредна Србија имају исти циљ, а то је Европска унија. Нажалост, и тамо и овде транзиција боли, јер се богате они који одавно немају никакву идеологију и једини им је циљ да се још више обогате.

У Албанији је, према мом утиску, мање политичких тензија и чини ми се да боље од нас умеју да препознају шта је у кризним тренуцима најважније за бољитак нације. Делују ми сложније од нас.

„Медени месец” је, осим српско-албанске паралеле провокативне пре за овдашњу публику него за страну, уметничка сага о „европском сну”. Колико је тај сан данас реалан?

Мислим да грешите у уверењу да је „Медени месец” провокативнији за нашу публику него за страну. Откупљен је у многим земљама за биоскопско приказивање, нарочито после успеха на фестивалу у Венецији и „Златног класа” и награде критике у Шпанији. Странци се и те како интересују да схвате шта се то заправо догађа на Балкану, јер ускоро ћемо живети заједно са њима у великој Европској унији.

У Албанији су Вас врло срдачно дочекали учесници у овом пројекту, али избегавали су да причају с вама о судбини Косова?

Звали су ме као госта и једноставно су били учтиви. Инсистирање на питањима о Косову једноставно није било на дневном реду пошто сам тамо отишао да браним своје филмове, а не да водим политику.  

Шта бисте им одговорили на такво питање? Уосталом,и крај филма је симболичан: албански и српски љубавни пар, готово на капијама Европе, осујећује инцидент на Косову? 

Косово јесте проблем за све нас који живимо на овом простору. Емотиван и скоро ирационалан за неке, али пре свега веома конкретан за људе који тамо живе, поготову за Србе испод Ибра. Када бих знао конкретан одговор на питање како решити проблем Косова тако да сви буду задовољни, сасвим сигурно бих добио Нобелову награду за мир.

Каковидите Балкан данас, као „Буре барута”, или као „Медени месец”?

Волео бих да Балкан видим као „Медени месец”, али се бојим да сав барут није још потрошен.

Инострана критика Ваше филмове тумачи као дела о балканском идентитету (балканској души, како ви прецизирате), Шта та „душа” подразумева?

Душу није лако дефинисати, скоро је немогуће. Када употребим тај израз ја мислим на то колико је једно уметничко дело искрено и колико заиста одсликава атмосферу поднебља у коме је настало. Да ли су моји филмови добри или нису, нека оцењују други, али настали су из искрене потребе да говорим о судбинама са ових простора и сигуран сам да се из њих може сагледати време у коме су настали и специфичан балкански сензибилитет.

Тај балкански сензибилитет без сумње је допринео да на Солунском фестивалу добијете награду за допринос светском филму. Шта Вам оназначи, лично, и у чему је ваш допринос светском филму?

Пре пет година када сам у Италији добио награду „8 и по, Фелини” за животно дело и допринос светском филму, а поготову прошле године на ретроспективи коју ми је приредио Њујоршки музеј модерне уметности, учинило ми се на тренутак да је стављена велика тачка на моје стваралаштво, и то ме је уплашило. Одмах сам почео нови филм и ево сада га имам у својој филмографији у тренутку када  добијам „Златног Александра”. У књизи коју су у Солуну објавили под називом „Горан Паскаљевић – балкански хуманиста”, на енглеском и грчком, многи светски критичари тумаче моје филмове и препоручујем да је прелистате, пошто нисам у стању да сам о себи говорим, а нарочито не да вам одговорим у чему је мој допринос светском филму. Вероватно има неки... 

---------------------------------------------------

Веровали су ми, јер нисам био део милошевићевске пропаганде 

„Сан зимске ноћи” је, можда, први домаћи филм који говори о томе да постоје злочини које су Срби правили у рату. Мислите ли да је то помогло катарзи?

Сматрам да као уметник морам пре свега да се позабавим оним што ми се чини да не ваља у делу мог народа, а да је лако и лагодно критиковати друге и сву кривицу сваљивати на њих. На пример, за време бомбардовања путовао сам од једне до друге европске телевизије и преклињао да се бомбардовање заустави. Они су моје аргумент прихватали пошто су ми веровали, јер су знали да нисам део пропагандне милошевићевске машине.

-------------------------------------------------

Интелектуалци су и те како одговорни

У чему је разлика између интелектуалног и уметничког ангажмана? Милошевића сте јавно критиковали док је био најмоћнији, а филм који је прочитан као жестока метафора „слобизма” у политици, „Како је Хари постао дрво”дошао је након његовог пада?

„Харија” сам снимао у Ирској пре Милошевићевог пада, али је филм био готов после промене режима у Србији. Историја је била бржа од филма. Више бих волео да сам тај филм снимао у Србији, међутим у то време нисам могао да добијем никакву финансијску потпору у својој земљи како бих наставио да радим, па сам изабрао да снимам у иностранству. И претходни филм „Буре барута” снимљен је иностраним средствима, на шпици пише да је то већинска француска копродукција, што је апсурд.  

Наравно да уметник има већу одговорност од појединца, барем ја се осећам много одговорнији када станем иза камере, него када седнем за кафански сто.

А као интелектуалац? 

Интелектуалци су и те како одговорни за све што нам се догађа. Слушам свакодневно вербалне критике интелектуалаца, а када треба деловати често преовладају ситни лични интереси.