Нушић је српски Шекспир

Лесковац – Дугогодишња редитељка Националног театра Србије Цисана Мурусидзе режирала је у многим позориштима на подручју бивше Југославије (Титограду, Београду, Сарајеву, Бањалуци, Загребу, Скопљу), али је емотивно највише везана за Народно позориште у Лесковцу у којем је управо урадила комад Бранислава Нушића „Ујеж”, своју једанаесту представу у овој кући и то – без хонорара.

Како је дошло до Вашег првог ангажовања у лесковачком позоришту?

Било је то давне 1975. године. Тадашњи управник Томислав Цветковић позвао ме је да урадим представу „Хладан туш”, коју сам режирала у Народном позоришту Црне Горе и која је, иначе, добила децембарску награду Титограда. Рекао ми је да сама упишем износ у уговору, а ја сам одговорила – нека одлучи Раднички савет. Тај први сусрет са ансамблом лесковачког позоришта био је пресудан. Увек се са задовољством враћам у овај град. Тај ансамбл је био вредан, а то је за мене најважније. Урадила сам овде десет представа, све су то велика дела класика која изискују озбиљан, студиозан приступ, не само редитеља, већ целог ансамбла.

Остали сте емотивно везани за ово позориште, о чему говори и чињеница да сте представу „Ујеж” бесплатно урадили.

Велико је задовољство када некоме нешто поклоните. Осећам се лепо због тог поклона Народном позоришту у Лесковцу. Новац ми никада није био мотив за рад. Моја инспирација је увек у провокативној позоришној идеји да се на нов начин протумачи одређени текст, учитавајући у њему савремени сензибилитет. Поред тога, још док сам раније радила овде, становала сам у породици тетка Живке и Николе Цветановић где сам осетила праву традицију Лесковца, гостољубивост и срдачност без остатка. На неки начин се то надовезује на грузијску традицију која је исто патријархална, али је пуна љубави и чари. Нажалост, цивилизација и глобализам то угрожавају.

Да ли бисте такву част учинили неком другом позоришту?

Мислим да не бих. Једино, можда, мојој матичној кући Народном позоришту у Београду, али они нису у тако лошој материјалној ситуацији као лесковачко позориште.

По чему се издваја лесковачки ансамбл о којем се изражавате у суперлативима?

Већи део чланова тог некадашњег ансамбла је отишао у пензију, а неки и из живота, као што су Радоман Контић, Дара Апић, Живка Бараћ Хубач, Бранислав Митровић, Александар Станковић кога смо звали Аца Винарац. Представа „Ујеж” је омаж њима. Али и нове генерације потврђују да ово позориште има будућност. Они су наследили радне навике, улагање душе и срца без чега нема ниједне представе. Традиција је велика ствар. Представа без таквог рада не може да буде аутентична, да има снагу деловања на публику.

Радили сте класике, али и савремена дела која неки сврставају у постдрамске форме.

Позориште постоји више од две хиљаде година и увек су постојале форме, за неке нисмо ни знали. Увек је то био додир са животом и стварношћу јер, без тога, позориште нема смисла. Та постдрамска форма ми личи на период када смо говорили о антидрами. У једном тренутку нешто може да буде прихватљиво као експеримент у циљу подстицања неког искорака. Међутим, кад се нешто намеће као модел, идеологија, естетика, као обавезно и сматра се да то једино треба да постоји, онда ја сумњам у исправност таквог наметања.

Рецимо, када неку радњу из средњег века сместимо у 21. век са савременим обележјима?

Ту има изузетака, наравно. Велики редитељи су успевали да премосте време тако суптилно, не разарајући суштину класичног дела. Али, то не може да буде правило. То измештање из једног времена у друго произилази из неког тренда, моде; с друге стране, ја то видим као велико неповерење према публици. Као, треба публици све сажвакати и променити терминолошки и концепт како би она препознала савременост.

Када би сви класике радили на исти начин, онда би то било монотоно. Зашто ви редитељи увек говорите о новом читању класика? Да ли то може да помогне делу или да га, можда, осакати?

Ризик увек постоји. Често редитељи разарају класична дела. Понекад та деструкција иде са циљем да би конструисала нешто ново, али често не успева у томе. Рецимо, и на сцени Народног позоришта у Београду видимо да Нушић није баш усрећен тим, тзв. новим читањем. Ако је на сцени лаптоп, то не значи да је то савремена представа. Наш велики есејиста, драмски писац и песник Јован Христић рекао је да је Нушић наш Шекспир. То је велика истина. Била сам сведок када је пре тридесет година Нушић сматран демодираним и незанимљивим, да га је време прегазило. У ствари, време је прегазило те који су тако мислили, а Нушић је вечан, увек актуелан и савремен. Јер, као што је Шекспир заорао велику бразду, не само у енглеској књижевности већ је незаобилазан и у светској драматургији, тако је и Нушић незаобилазан у нашој драматургији, само му треба прићи мало дубље.

Да ли сте имали то на уму радећи „Ујежа” у лесковачком позоришту?

У овој представи сам покушала да зароним дубље и да откријем његову, на први поглед заводљиву, јасноћу, да видим шта се крије иза тога. Наравно, нисам хтела да мењам жанр, већ сам покушала у жанру комедије њега да откријем.

Милан Момчиловић

-----------------------------------------------

Из „Политике” учила српски

Цисана Мурусидзе рођена је у главном граду Грузије Тбилисију. Дипломирала је режију са одличним успехом на Државној позоришној академији у Москви. Од 1967. године ради као стални редитељ у Црногорском народном позоришту, а од 1970. године је редитељ Народног позоришта у Београду, одакле је пре неколико година отишла у пензију.

Од првог дана другује са „Политиком” из које је учила наш језик. – Нисам имала времена да идем на институте да учим граматику. Читајући „Политику”, научила сам српски језик, каже позната редитељка.