Nušić je srpski Šekspir

Leskovac – Dugogodišnja rediteljka Nacionalnog teatra Srbije Cisana Murusidze režirala je u mnogim pozorištima na području bivše Jugoslavije (Titogradu, Beogradu, Sarajevu, Banjaluci, Zagrebu, Skoplju), ali je emotivno najviše vezana za Narodno pozorište u Leskovcu u kojem je upravo uradila komad Branislava Nušića „Ujež”, svoju jedanaestu predstavu u ovoj kući i to – bez honorara.

Kako je došlo do Vašeg prvog angažovanja u leskovačkom pozorištu?

Bilo je to davne 1975. godine. Tadašnji upravnik Tomislav Cvetković pozvao me je da uradim predstavu „Hladan tuš”, koju sam režirala u Narodnom pozorištu Crne Gore i koja je, inače, dobila decembarsku nagradu Titograda. Rekao mi je da sama upišem iznos u ugovoru, a ja sam odgovorila – neka odluči Radnički savet. Taj prvi susret sa ansamblom leskovačkog pozorišta bio je presudan. Uvek se sa zadovoljstvom vraćam u ovaj grad. Taj ansambl je bio vredan, a to je za mene najvažnije. Uradila sam ovde deset predstava, sve su to velika dela klasika koja iziskuju ozbiljan, studiozan pristup, ne samo reditelja, već celog ansambla.

Ostali ste emotivno vezani za ovo pozorište, o čemu govori i činjenica da ste predstavu „Ujež” besplatno uradili.

Veliko je zadovoljstvo kada nekome nešto poklonite. Osećam se lepo zbog tog poklona Narodnom pozorištu u Leskovcu. Novac mi nikada nije bio motiv za rad. Moja inspiracija je uvek u provokativnoj pozorišnoj ideji da se na nov način protumači određeni tekst, učitavajući u njemu savremeni senzibilitet. Pored toga, još dok sam ranije radila ovde, stanovala sam u porodici tetka Živke i Nikole Cvetanović gde sam osetila pravu tradiciju Leskovca, gostoljubivost i srdačnost bez ostatka. Na neki način se to nadovezuje na gruzijsku tradiciju koja je isto patrijarhalna, ali je puna ljubavi i čari. Nažalost, civilizacija i globalizam to ugrožavaju.

Da li biste takvu čast učinili nekom drugom pozorištu?

Mislim da ne bih. Jedino, možda, mojoj matičnoj kući Narodnom pozorištu u Beogradu, ali oni nisu u tako lošoj materijalnoj situaciji kao leskovačko pozorište.

Po čemu se izdvaja leskovački ansambl o kojem se izražavate u superlativima?

Veći deo članova tog nekadašnjeg ansambla je otišao u penziju, a neki i iz života, kao što su Radoman Kontić, Dara Apić, Živka Barać Hubač, Branislav Mitrović, Aleksandar Stanković koga smo zvali Aca Vinarac. Predstava „Ujež” je omaž njima. Ali i nove generacije potvrđuju da ovo pozorište ima budućnost. Oni su nasledili radne navike, ulaganje duše i srca bez čega nema nijedne predstave. Tradicija je velika stvar. Predstava bez takvog rada ne može da bude autentična, da ima snagu delovanja na publiku.

Radili ste klasike, ali i savremena dela koja neki svrstavaju u postdramske forme.

Pozorište postoji više od dve hiljade godina i uvek su postojale forme, za neke nismo ni znali. Uvek je to bio dodir sa životom i stvarnošću jer, bez toga, pozorište nema smisla. Ta postdramska forma mi liči na period kada smo govorili o antidrami. U jednom trenutku nešto može da bude prihvatljivo kao eksperiment u cilju podsticanja nekog iskoraka. Međutim, kad se nešto nameće kao model, ideologija, estetika, kao obavezno i smatra se da to jedino treba da postoji, onda ja sumnjam u ispravnost takvog nametanja.

Recimo, kada neku radnju iz srednjeg veka smestimo u 21. vek sa savremenim obeležjima?

Tu ima izuzetaka, naravno. Veliki reditelji su uspevali da premoste vreme tako suptilno, ne razarajući suštinu klasičnog dela. Ali, to ne može da bude pravilo. To izmeštanje iz jednog vremena u drugo proizilazi iz nekog trenda, mode; s druge strane, ja to vidim kao veliko nepoverenje prema publici. Kao, treba publici sve sažvakati i promeniti terminološki i koncept kako bi ona prepoznala savremenost.

Kada bi svi klasike radili na isti način, onda bi to bilo monotono. Zašto vi reditelji uvek govorite o novom čitanju klasika? Da li to može da pomogne delu ili da ga, možda, osakati?

Rizik uvek postoji. Često reditelji razaraju klasična dela. Ponekad ta destrukcija ide sa ciljem da bi konstruisala nešto novo, ali često ne uspeva u tome. Recimo, i na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu vidimo da Nušić nije baš usrećen tim, tzv. novim čitanjem. Ako je na sceni laptop, to ne znači da je to savremena predstava. Naš veliki esejista, dramski pisac i pesnik Jovan Hristić rekao je da je Nušić naš Šekspir. To je velika istina. Bila sam svedok kada je pre trideset godina Nušić smatran demodiranim i nezanimljivim, da ga je vreme pregazilo. U stvari, vreme je pregazilo te koji su tako mislili, a Nušić je večan, uvek aktuelan i savremen. Jer, kao što je Šekspir zaorao veliku brazdu, ne samo u engleskoj književnosti već je nezaobilazan i u svetskoj dramaturgiji, tako je i Nušić nezaobilazan u našoj dramaturgiji, samo mu treba prići malo dublje.

Da li ste imali to na umu radeći „Uježa” u leskovačkom pozorištu?

U ovoj predstavi sam pokušala da zaronim dublje i da otkrijem njegovu, na prvi pogled zavodljivu, jasnoću, da vidim šta se krije iza toga. Naravno, nisam htela da menjam žanr, već sam pokušala u žanru komedije njega da otkrijem.

Milan Momčilović

-----------------------------------------------

Iz „Politike” učila srpski

Cisana Murusidze rođena je u glavnom gradu Gruzije Tbilisiju. Diplomirala je režiju sa odličnim uspehom na Državnoj pozorišnoj akademiji u Moskvi. Od 1967. godine radi kao stalni reditelj u Crnogorskom narodnom pozorištu, a od 1970. godine je reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu, odakle je pre nekoliko godina otišla u penziju.

Od prvog dana druguje sa „Politikom” iz koje je učila naš jezik. – Nisam imala vremena da idem na institute da učim gramatiku. Čitajući „Politiku”, naučila sam srpski jezik, kaže poznata rediteljka.