Посланици за Риплија

Ова наша опозиција се само држи за кваку, рекао је Радован – Рака Радовић бивши посланик СПС-а 1991. године, поводом честих протестних напуштања парламента, тадашњих опозиционара у Народној скупштини Србије. Седамнаест година касније, опозиција се чврсто „држи” микрофона на скупштинској говорници, а власт уме, повремено, да се „лати кваке” у протестне сврхе. Но, у садашњем скупштинском сазиву, није само овакав обрт за Риплијеву рубрику „Веровали или не”. Догодило се и да огромном већином буде усвојен акт, који је предложила опозиција, да министар усаглашава законе са опозиционарима и да сви заједно хвале „атмосферу договарања и компромиса”.

Минулог децембра, на крају редовног јесењег заседања, Оливер Дулић, председник српског парламента, расписао је покрајинске и локалне изборе, захваливши свим посланицима, на „спремности да, када је потребно, раде даноноћно, да би донели све законе потребне за функционисање државних органа.” Дулић је имао разлога да захвали посланицима, јер да није било, како је рекао „договарања и компромиса, не само унутар странака владајуће коалиције, већ и између владајућих и опозиционих странака”, не би ни могао да распише изборе, уз апсолутно поштовање сваког слова Уставног закона. Само захваљујући договарању, парламент је успео, додуше, наврат-нанос, да испуни све обавезе из Уставног закона.

Дулић, међутим, није истицао да је, судећи по неколико великих криза, већи проблем био „сложити рогове у врећи” унутар владајуће коалиције, него договорити се са опозицијом. Опозиционари, пак, воле да подсете да су својим одговорним понашањем, омогућили, пре свега, формирање владе у „минут до 12”. И то нико то не може да спори, јер да је опозиција хтела, могла је, држећи се скупштинског микрофона, да спречи да се, у уставном року, формира влада.

Али, ни ова садашња скупштинска већина није ни налик, на пример, оној ДОС-овој, после петооктобарских промена. Ондашња власт умела је да опозицију, којој ни на памет није падало да напушта парламент, „елиминише” кажњавањем целе посланичке групе мером искључења са седнице, као што је Наташа Мићић, искључила радикале. Наташа Јовановић (СРС), умела је да проспе цео бокал воде на тадашњег председника парламента Наташу Мићић.

У овом садашњем сазиву, Јовановићева је потпредседник парламента, она седи за „председавајућим столом”, а Наташа Мићић у посланичким клупама. Ипак, било је „опасних” ситуација с водом и сада. Тако је Вјерица Радета (СРС) папирима закачила чашу с водом на скупштинској говорници, која је „запретила” Милану Марковићу, министру за државну управу и локалну самоуправу, али успела је да задржи чашу и да својим коментаром насмеје и министра и посланике. Радета је казала: „Не бојте се министре, не гађам чашом. Наташа Јовановић, кад је требало, поливала је водом, а ја сам јој тада замерила зашто није гађала чашом. Сада нема разлога за то, заиста.” Кад је председник парламента Оливер Дулић „уплашено” упитао – „да ли ја морам да стрепим госпођо Вјерице, надам се да не”, Радета је озбиљно одговорила: „Не, рекла сам да још нема разлога ни за воду, ни за чашу, безбедни сте, не брините.” Овакав дијалог у оном првом потпетооктобарском парламенту није се могао ни замислити, као ни у оним ранијим сазивима.

Сада се, између осталог, догађало да Г17 плус, као владајућа странка, бојкотује парламент, одбијајући да да кворум, због редоследа тачака дневног реда. Председник парламента Оливер Дулић (ДС) размењивао је писма са Милошем Алигрудићем, шефом посланичке групе својих коалиционих партнера ДСС-НС-а, оштро критиковао „неидентификоване владине службе, које су се усудиле да критикују председника парламента...” Догодило се и до сада нешто невиђено да странка која има премијера, дакле ДСС, доведе у питање изгласавање буџета, јер седам њених посланика није дошло на седницу на којој се, практично, гласало о поверењу истом том премијеру. Свако гласање о буџету јесте изјашњавање о поверењу влади. И премијеру, дабоме. Посланици премијерове странке, мада то признати неће, били су љути на деесовце, па су мало одложили усвајање буџета, али буџет је, ипак, из другог пута усвојен. Ово је само неколико примера, колико је било тешко договорити се унутар владајуће коалиције.

С друге стране, власт је, што је некада било незамисливо, прекидала седнице зато што нема ресорног министра у сали. Умела је и опозиција да узврати истом мером, па да, одустајањем од дискусија и амандмана, омогући да се закони усвоје. У овом сазиву се, такође, десило и да радикали предложе текст једне декларације, а да за њу, уз договор око појединих решења, гласају и демократе. Да подсетимо радикали су предложили Декларацију о неопходности окончања санкција и изолације Кубе, која је усвојена гласовима 209 посланика. Још једно чудо невиђено, десило се последњих дана децембра, када су радикали и демократе били апсолутно усаглашени око пакета закона, чије усвајање је било неопходно за расписивање локалних избора. Вјерица Радета (СРС) похвалила је законе и нагласила да су они „од почетка са министром и са овлашћеним представницима посланичких група”.

И Радета, али и други опозиционари, као и представници владиних странака, врло често, умеју да кажу да је атмосфера у парламенту много боља него раније. Захваљујући томе, парламент је и могао да уради „домаћи”, који му је налагао Уставни закон. Било би још боље, кад постизање договора, не би чекало „минут до 12”.