Политичка права испред социјалних

Европска социјална повеља још је један у низу инструмената за заштиту људских права које је наша земља потписала и ратификовала. За разлику од Европске конвенције за заштиту људских права, чија је сврха заштита основних грађанских и политичких права (право на живот, забрана тортуре, слобода изражавања, удруживања и окупљања), Европска социјална повеља усмерена је на заштиту основних економских и социјалних права (право на рад, здравствена заштита, образовање, социјално осигурање итд).

Званична политика међународне заједнице је да су сва људска права подједнако важна. Ипак, међународна заштита социо-економских права много је слабија од заштите грађанских и политичких права.

Ово се пре свега објашњава чињеницом да су економска и социјална права, за разлику од грађанских и политичких, програмске природе, да их је немогуће у потпуности остварити у кратком временском периоду, да зависе од степена развијености поједине државе и глобалних финансијских токова. Због тога се ова права често сматрају и неутуживим.

Европска социјална повеља је направила велики корак ка утуживости социо-економских права. Нажалост, ни она не предвиђа могућност подношења индивидуалних жалби Европском комитету за социјална права. Међутим, протокол уз повељу, као и ревидирана повеља коју је Србија потписала, уводе могућност подношења колективних жалби дајући тиме прилику различитим интересним удружењима да туже поједину државу. С тим што држава може да бира која ће права из повеље прихватити да гарантује на својој територији (повеља само прописује минимум обавеза).

Србија је међу земљама које су прихватиле највећи број обавеза из повеље. Али наша држава није прихватила систем колективних представки. Наиме, једини начин на који ће Европски комитет моћи да измери ову „приврженост” социо-економским правима је кроз оцењивање периодичних извештаја које је држава дужна да подноси у одређеним временским интервалима. Тиме је у великој мери умањен значај потписивања повеље, нарочито када се има у виду да је Србија већ у обавези да подноси сличне извештаје Уједињеним нацијама.

Систем колективних жалби управо је оно што Европску повељу чини значајнијом од сродних инструмената. Истини за вољу, свега 14 од укупно 42 државе које су потписале повељу прихватило је систем колективних жалби, али то не може бити оправдање за пропуст Србије да учини исто. Од бивших држава СФРЈ, на пример, систем су прихватиле Словенија и Хрватска, док је у том друштву од наших суседа још и Бугарска. Међу осталим земљама које су прихватиле систем колективних жалби треба поменути и Португал и Грчку. Из овога се види да тренутно економско стање и степен развијености не може бити оправдање за неприхватање система колективних жалби.

Систем колективних жалби умногоме зависи од степена развијености цивилног друштва. Велико је питање да ли би цивилно друштво у Србији уопште могло да искористи предности система колективних жалби, чак и да га је држава прихватила. Наиме, колективне жалбе могу поднети само невладине организације које имају партиципативни статус при Савету Европе, међународне организације које окупљају удружења послодаваца и националне синдикате. Ниједан србијански синдикат нема статус члана у Европској конфедерацији синдиката – организацији која је овлашћена да подноси колективне жалбе (синдикат Независност има статус посматрача). Исто важи и за чланство уније послодаваца у организацији „Бизнис Европа”.

Везе националних невладиних организација са међународним организацијама које се баве економским и социјалним правима су на много нижем нивоу од веза са организацијама које се баве политичким и грађанским правима. Политичке турбуленције, ратови и диктатура, колико год то парадоксално звучало, умногоме су оснажиле невладин сектор у Србији који се бави грађанским слободама и суочавањем с прошлошћу. С друге стране, није се далеко одмакло у области економских и социјалних права која се овде често сматрају реликтом комунистичког доба.

О томе колико је сензибилитет цивилног друштва удаљен од социо-економских права сведочи и чињеница да је ратификација Ревидиране Европске социјалне повеље протекла потпуно незапажено. До сада није било готово никаквих коментара о томе шта је то Србија заправо потписала, а шта није. Овоме је у многоме допринео и став владе која као да се потрудила да депоновање ратификационих инструмената примети што мање људи (ја сам о томе, на пример, сазнао преко интернет странице Савета Европе). Услед тога је изостао и притисак на владу да прихвати систем колективних жалби, прошири број прихваћених обавеза и уклони уложене резерве.

Основни услов за ефективно уживање људских права је њихово познавање. Већина грађана Србије вероватно није ни свесна да је сада њихово право на рад, правичне и повољне услове рада, социјално осигурање и образовање заштићено и пред телима Савета Европе. Да ствари буду још горе вишегодишња сатанизација невладиних организација које се баве људским правима у Србији умногоме је нарушила однос између цивилног сектора и грађана. Поред тога недостатак интересовања цивилног сектора за питања социо-економских права чини већину невладиних организација некомпетентним да грађанима пруже помоћ у заштити ове групе права.

Када се има у виду да систем заштите који установљава Европска социјална повеља управо почива на претпоставци сарадње грађана и цивилног сектора, јасно је да грађани Србије неће имати велике користи од овог документа све док се не изграде потребни капацитети у невладином сектору. Можда је управо рад на томе добра прилика да се коначно премости систематски стварани јаз између грађана и цивилног друштва.

Београдски центар за људска права