Politička prava ispred socijalnih

Evropska socijalna povelja još je jedan u nizu instrumenata za zaštitu ljudskih prava koje je naša zemlja potpisala i ratifikovala. Za razliku od Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, čija je svrha zaštita osnovnih građanskih i političkih prava (pravo na život, zabrana torture, sloboda izražavanja, udruživanja i okupljanja), Evropska socijalna povelja usmerena je na zaštitu osnovnih ekonomskih i socijalnih prava (pravo na rad, zdravstvena zaštita, obrazovanje, socijalno osiguranje itd).

Zvanična politika međunarodne zajednice je da su sva ljudska prava podjednako važna. Ipak, međunarodna zaštita socio-ekonomskih prava mnogo je slabija od zaštite građanskih i političkih prava.

Ovo se pre svega objašnjava činjenicom da su ekonomska i socijalna prava, za razliku od građanskih i političkih, programske prirode, da ih je nemoguće u potpunosti ostvariti u kratkom vremenskom periodu, da zavise od stepena razvijenosti pojedine države i globalnih finansijskih tokova. Zbog toga se ova prava često smatraju i neutuživim.

Evropska socijalna povelja je napravila veliki korak ka utuživosti socio-ekonomskih prava. Nažalost, ni ona ne predviđa mogućnost podnošenja individualnih žalbi Evropskom komitetu za socijalna prava. Međutim, protokol uz povelju, kao i revidirana povelja koju je Srbija potpisala, uvode mogućnost podnošenja kolektivnih žalbi dajući time priliku različitim interesnim udruženjima da tuže pojedinu državu. S tim što država može da bira koja će prava iz povelje prihvatiti da garantuje na svojoj teritoriji (povelja samo propisuje minimum obaveza).

Srbija je među zemljama koje su prihvatile najveći broj obaveza iz povelje. Ali naša država nije prihvatila sistem kolektivnih predstavki. Naime, jedini način na koji će Evropski komitet moći da izmeri ovu „privrženost” socio-ekonomskim pravima je kroz ocenjivanje periodičnih izveštaja koje je država dužna da podnosi u određenim vremenskim intervalima. Time je u velikoj meri umanjen značaj potpisivanja povelje, naročito kada se ima u vidu da je Srbija već u obavezi da podnosi slične izveštaje Ujedinjenim nacijama.

Sistem kolektivnih žalbi upravo je ono što Evropsku povelju čini značajnijom od srodnih instrumenata. Istini za volju, svega 14 od ukupno 42 države koje su potpisale povelju prihvatilo je sistem kolektivnih žalbi, ali to ne može biti opravdanje za propust Srbije da učini isto. Od bivših država SFRJ, na primer, sistem su prihvatile Slovenija i Hrvatska, dok je u tom društvu od naših suseda još i Bugarska. Među ostalim zemljama koje su prihvatile sistem kolektivnih žalbi treba pomenuti i Portugal i Grčku. Iz ovoga se vidi da trenutno ekonomsko stanje i stepen razvijenosti ne može biti opravdanje za neprihvatanje sistema kolektivnih žalbi.

Sistem kolektivnih žalbi umnogome zavisi od stepena razvijenosti civilnog društva. Veliko je pitanje da li bi civilno društvo u Srbiji uopšte moglo da iskoristi prednosti sistema kolektivnih žalbi, čak i da ga je država prihvatila. Naime, kolektivne žalbe mogu podneti samo nevladine organizacije koje imaju participativni status pri Savetu Evrope, međunarodne organizacije koje okupljaju udruženja poslodavaca i nacionalne sindikate. Nijedan srbijanski sindikat nema status člana u Evropskoj konfederaciji sindikata – organizaciji koja je ovlašćena da podnosi kolektivne žalbe (sindikat Nezavisnost ima status posmatrača). Isto važi i za članstvo unije poslodavaca u organizaciji „Biznis Evropa”.

Veze nacionalnih nevladinih organizacija sa međunarodnim organizacijama koje se bave ekonomskim i socijalnim pravima su na mnogo nižem nivou od veza sa organizacijama koje se bave političkim i građanskim pravima. Političke turbulencije, ratovi i diktatura, koliko god to paradoksalno zvučalo, umnogome su osnažile nevladin sektor u Srbiji koji se bavi građanskim slobodama i suočavanjem s prošlošću. S druge strane, nije se daleko odmaklo u oblasti ekonomskih i socijalnih prava koja se ovde često smatraju reliktom komunističkog doba.

O tome koliko je senzibilitet civilnog društva udaljen od socio-ekonomskih prava svedoči i činjenica da je ratifikacija Revidirane Evropske socijalne povelje protekla potpuno nezapaženo. Do sada nije bilo gotovo nikakvih komentara o tome šta je to Srbija zapravo potpisala, a šta nije. Ovome je u mnogome doprineo i stav vlade koja kao da se potrudila da deponovanje ratifikacionih instrumenata primeti što manje ljudi (ja sam o tome, na primer, saznao preko internet stranice Saveta Evrope). Usled toga je izostao i pritisak na vladu da prihvati sistem kolektivnih žalbi, proširi broj prihvaćenih obaveza i ukloni uložene rezerve.

Osnovni uslov za efektivno uživanje ljudskih prava je njihovo poznavanje. Većina građana Srbije verovatno nije ni svesna da je sada njihovo pravo na rad, pravične i povoljne uslove rada, socijalno osiguranje i obrazovanje zaštićeno i pred telima Saveta Evrope. Da stvari budu još gore višegodišnja satanizacija nevladinih organizacija koje se bave ljudskim pravima u Srbiji umnogome je narušila odnos između civilnog sektora i građana. Pored toga nedostatak interesovanja civilnog sektora za pitanja socio-ekonomskih prava čini većinu nevladinih organizacija nekompetentnim da građanima pruže pomoć u zaštiti ove grupe prava.

Kada se ima u vidu da sistem zaštite koji ustanovljava Evropska socijalna povelja upravo počiva na pretpostavci saradnje građana i civilnog sektora, jasno je da građani Srbije neće imati velike koristi od ovog dokumenta sve dok se ne izgrade potrebni kapaciteti u nevladinom sektoru. Možda je upravo rad na tome dobra prilika da se konačno premosti sistematski stvarani jaz između građana i civilnog društva.

Beogradski centar za ljudska prava