Злато или живот

Све злато Мајданпека не вреди главе на рамену.

То је коментар читаоца на вест „Убијен при покушају пљачке златаре” у онлајн издању „Политике”.

Начео је поново стару дилему – може ли се нападом на живот нападача бранити нападнута имовина.

У овом случају разбојник је напао и имовину и живот. Најпре је, с пиштољем у руци, тражио да му син власника златаре преда злато, па кад је овај то одбио испалио у њега два метка. Рањени младић је успео да дохвати свој пиштољ и врати нападачу две прострелне ране од којих је овај истог поподнева преминуо у Ургентном центру. Све се збило у по бела дана, у 14 часова, прошлог понедељка, у златари код Ђерма, на београдском Булевару краља Александра.

Да ли је све баш тако било како су новинарима испричали очевици, утврдиће истрага, али свеједно – овде може бити речи само о прекорачењу нужне одбране или чак о чистој нужној одбрани, која потпуно ослобађа од кривичног гоњења.

„Није кривично дело оно дело које је учињено у нужној одбрани”, каже Кривични законик.

Већ четири године институција нужне одбране у Србији штити и живот и имовину. До тада је то била „она одбрана која је неопходно потребна да учинилац од себе или другога одбије истовремени противправни напад”. Сада је то „она одбрана која је неопходно потребна да учинилац од свог добра или добра другог одбије истовремени противправни напад”. Под добром се, осим живота, тела и слободе, подразумева и имовина.

Судијама никада није било лако да тачно одреде да ли је граница нужне одбране прекорачена или није. Закон захтева да одбрана буде истовремена с нападом, али ставља на кантар и вредности нападнутог и брањеног добра.

Ако се на тасовима нађу живот и имовина, обично живот ипак претегне. Суд оцени да је реч о прекорачењу нужне одбране и изрекне неку благу казну, али може и да ослободи окривљеног од казне ако је границу нужне одбране прекорачио „услед јаке раздражености или препасти изазване нападом”.

Има ли човека који ће размишљати о Кривичном законику ако му наоружани разбојник уђе у стан? Треба ли да процењује да ли овај хоће само да га опљачка или и да га убије? О томе сигурно није размишљала једанаестогодишња девојчица из Вентуре (САД) када је сачмаром убила два разбојника која су ушла у кућу када је била сама.

Хоће ли жртва мерити време када је напад почео а када престао, да би одбрана била истовремена? Јер, ако се разбојник окрене и почне да бежи, он више није у нападу. Ако бежи са опљачканим златом, онда жртва својим контранападом више не брани свој живот него своју имовину. И опет се враћамо на дилему – злато или живот.

У златним грозницама нестало је много живота, сурови ратови су вођени због дијаманата, а помама за новцем многе је отерала у смрт.

Јесте својина постала неприкосновена на западу, па и овде, али не може се трешња у дворишту бранити оградом кроз коју је пуштена струја, што је забележено пре четири деценије у Београду. Живот би требало да буде вреднији од злата, макар тај живот био и разбојнички.

Сви су аргументи пред судијама. Тужилац ће потезати једне, а бранилац друге.

Јачање института приватне имовине у кривичном праву није препорука грађанима да олако потежу оружје, али треба да знају да на напад на имовину могу одговорити нападом на живот, као што сваки лопов и разбојник мора да буде свестан да његова жртва има законско право да узврати ударац, много јачи него раније.

Шездесетих година прошлог века забележен је случај човека који је са своје терасе видео како му лопов обија „фићу”, па је узео пиштољ и убио човека. Суд је оценио да таква одбрана није била „неопходно потребна” да се одбије напад, па је власник „фиће” ипак одговарао за убиство. Почетком деведесетих, црне хронике су забележиле неколико пуцњава у којима су страдали обијачи аутомобила.

Судови су у тим случајевима заузели став да је нужна одбрана прекорачена, јер је „нападнуто добро (живот) веће вредности од добра које се брани (имовина)”.

„Потребно је да се у највећој могућој мери штеде нападачева добра, али да се при томе не угрози ефикасност одбране”, пише у коментару нашег законика. На миноран напад не може се одговарати бруталном одбраном, кажу кривичари, али се за постојање нужне одбране ипак не тражи потпуна равномерност између нападнутог и брањеног добра.

Сваки појединачан случај је прича за себе и суд је тај који ће оценити да ли је неко крив или невин.

Александра Петровић