Рециклажа аутомобила

Зрењанин – Пред нама је време у коме ће се растављању и демонтажи аутомобила посвећивати готово иста пажња као њиховој изради. Јер, како одмиче транзиција тако расте важност збрињавања свега оног што више нећемо користити. То су осетиле све земље које су већ приступиле ЕУ када им се одлагање отпада појавило као једна од највећих препрека „на путу у свет”. И ми смо тренутно пред том препреком. Један од важних сегмената те веома широке и важне приче је прописно уклањање дотрајалих моторних возила. Зрењанин и овдашњи Факултет техничких наука „Михајло Пупин” били су недавно домаћини скупа посвећеног тој теми, а на њему се чула и порука о важности збрињавања ауто-отпада.

Уводничар и домаћин расправе у којој су учествовали и међународни експерти био је професор др Милан Павловић са зрењанинског факултета, који је и носилац Пројекта одрживог система рециклаже моторних возила у Србији.

–Када је реч о овој области ми прво треба да прилагодимо законодавство европским захтевима и то је основни услов који треба да остваримо у покушају да достигнемо тамошње високе стандарде – вели професор за наш лист подсећајући на српске специфичности које се огледају у старости нашег возног парка где је просечни четвороточкаш стар 17 година. Томе треба додати да се преко наших граница већ дуго увозе половни аутомобили и тај процес још увек траје. То све доприноси прекомерном загађењу животне средине због повећане емисије угљен-диоксида, али и кроз разбацивање отпадних делова који су често завршавали по њивама уз водене токове и у целом нашем окружењу.

–Тек последње две године стање се донекле побољшава због могућности лизинга и стимулисања куповине нових аутомобила кроз замену истрошених возила за нова па се возни парк ипак постепено подмлађује. Ми смо прошле године забележили да је у Србији преко 130.000 возила одјављено, док се претходних година та бројка кретала од 40.000 до 70.000, па је реч о наглом и значајном помаку у коме су стари аутомобили замењени новим, прича Павловић

Код нас је, иначе, регистровано девет фирми које се баве преузимањем отписаних аутомобила и њиховом рециклажом. У Србији је усвојен Закон о управљању отпадима и сада треба да се донесу посебни правилници, односно подзаконски акти, за поједине врсте отпада. На пример, када је реч о аутомобилима различити су начини збрињавања акумулатора, моторних уља, рециклаже шкољки и мотора. Правилник за рециклажу још није донет. У доношењу закона учествују експерти које ангажују надлежна министарства, а који морају да користе искуства развијених западних земаља. Без тога нема одрживог система уклањања отпада,па ни дотрајалих возила. Наш проблем је што се у овој области тешко прилагођава осиромашена привреда, јер се сада захтевају много ригорознији прописи. Основана је и Асоцијација за рециклажу моторних возила Србије што би требало да допринесе увођењу више реда у овој области. Код нас постоји „Центар за рециклажу” у Београду, који поседује постројење такозвано „шредер”, којеможе да уситни све компоненте возила и посебно шасије с циљем раздвајања разних врста материјала. Пре свега гвожђа и челика, али пре тога треба да се отклоне поменуте токсичне материје које загађују околину.

Уклањање еколошки сумњивих материја; специјалних уља, кочионе течности, антифриза, живе, фреона и сличних, захтева посебан третман. На местима где се одвајају такви отпади треба да раде стручњаци са факултетском спремом, а то се до сада радило на разним ауто-отпадима где није било адекватних стручњака. Опасне материје се неће моћи просипати већ ће да иду у нову прераду.

– Од 2015. у Европи ће морати 95 одсто старог возила да се искористи –или кроз рециклажу или ће се неки делови користити као гориво за производњу енергије. Унија тражи и адекватна решења за уклањање пластике – објашњава професор и наглашава да већ данас у Европској унији сваки произвођач, као што зна све елементе изградње аутомобила, мора већ пре израде возила и да предвиди начин његове најефикасније и еколошки безопасне демонтаже и разградње, па није тешко претпоставити да ће купци аутомобила у будућности плаћати и трошкове његовог нешкодљивог уклањања.

Професор Павловић каже да ће бити прописана јасна правила о начину одјављивања возила у центрима који су и сада делом ушли у тај поступак. О возилу ће се водити рачуна и после одјављивања све док се не „раствори” у материје од којих је састављен. У Немачкој центри за демонтажу возила покривају круг чији је радијус 50 километара. У Србији има око 1,4 милиона путничких и лаких доставних (комби) возила и сада се ради на одређивању тих радијуса и за нашу земљу.

– На основу броја возила и других параметара може се претпоставити колико се њих годишње одјави односно колико би требало тих центара за рециклажу, а да они буду економски оправдани –подвлачи професор.

Према његовим речима, улазимо у период када ће сваки половни део из демонтираног возила морати да има свој број односно сертификат преко кога се зна порекло и моћи ћеда се прати где се продаје и уграђује. То ће спречавати и крађе аутомобила. Неки склопови су атестирани и за њих се даје и гаранција на неко време, без обзира на то што је реч о коришћеним деловима.

Милан Павловић истиче да се у рециклажи аутомобила не обрћу велике паре и да су зараде далеко испод оних код преузимања комуналног отпада.

–За земље у транзицији рециклажа аутомобила и успостављање тог целог система значи и велике трошкове. Али тај систем који егзистира у Европи мора се успоставити јер је то један од захтева из Уније, вели професор.

Ђуро Ђукић