Вуковар – некажњивост урбицида

Јединице Југословенске народне армије, територијалне одбране тзв. Аутономне области Славонија, Барања и западни Срем и добровољачки одреди из Србије, такође под командом ЈНА, започели су 25. августа 1991. године опсаду Вуковара, која је трајала 87 дана.

Током опсаде, град је систематски и неселективно гранатиран.Погинуло је око хиљадуцивила, рањено више од 2.500, док је око 5.000 људи одведено у затворе и логоре у Србији. Сви становници Вуковара несрпске националности протерани су након пада града 18. новембра 1991. године.

Српске снаге започеле су напад са 30.000 људи, да би тај број у неким тренуцима достизао чак 80.000. Учествовала је авијација ЈНА, речна морнарица која је дејствовала са Дунава и 11 бригада копнене војске, од којих је девет било оклопно-механизовано.Град је бранило око 1.800 слабо наоружаних војника.

Након пада Вуковара, извршен је и масовни злочин, када је команда ЈНА предала територијалцима и добровољцима више од 200 заробљеника и цивила хрватске националности из вуковарске болнице. Ови људи убијени су на пољопривредном добру Овчара крај Вуковара. Злочин на Овчари је једини за који се судило када је реч о опсади и паду Вуковара.

Пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ), Миле Мркшић и Веселин Шљиванчанин правоснажно су осуђени, док је пред Већем за ратне злочине Окружног суда у Београду првостепено осуђено 13 људи, а правоснажно једна особа.

Ни Хашки суд, нити Веће за ратне злочине Републике Србије нису донели пресуду за рушење Вуковара. У Статуту МКСЈ регулисано је кривично дело кршења закона или обичаја ратовања које укључује и безобзирно разарање градова, насеља или села, или пустошење које није оправдано војном нуждом (члан 3. статута).

За ово дело, између осталог, већ су због бомбардовања Дубровника осуђени официри ЈНА Павле Стругар и Миодраг Јокић. Дело је стављено на терет и бившем председнику Србије Слободану Милошевићу, који је преминуо у притворској јединици Хашког трибунала, управо збогразарање Вуковара.

У току је поступак против хрватских генерала Готовине, Чермака и Маркача за злочине током операције „Олуја” 1995. године. Један од злочина је и безобзирно разарање градова, насеља и села у којима је живело српско становништво у северној Далмацији. За разарање бошњачких и хрватских насеља у Босанској Kрајини осуђен је Радослав Брђанин, председник Кризног штаба Аутономне Покрајине Крајина.

Одговорност цивилног и војног врха Србије и СФРЈ за рушење Вуковара никада није испитана.

Неселективно бомбардовање Вуковара довело је до уништења три четвртине свих објеката у граду. Уништене су школе, болнице, цркве, зграде јавних установа, фабрике, средњовековни дворац... Такав степен разарања није забележен ни у једном другом граду у бившој СФРЈ и постао је симбол за дивљачко уништавање градова у рату. Након Вуковара многа друга места била су систематски рушена и разарана.

Да би се овакви злочини у будућности спречили неопходно је да се судски санкционишу сви војни и цивилни команданти који су свесно и намерно одабрали технику сравњивања Вуковара са земљом. Суђење за разарање Вуковара послало би поруку да политика урбицида (уништавањa материјалног и духовног богатства града)неће бити толерисана и да ће бити третирана као ратни злочин и атак на саму цивилизацију. Веће за ратне злочине Окружног суда у Београду права је адреса са које ова порука мора да оде.

Иницијатива младих за људска права