Кризна алхемија „Петрохемије”

Већ после „прве руке“ пословног оздрављења, кризни менаџмент панчевачке „Петрохемије“ је успео да направи уштеду на годишњем нивоу – 36 милиона евра. Доскоро, сваког месеца као из пробушеног балона из „Петрохемије“ је цурило три милиона евра на све стране и из свих славина – на улазу сировина, унутар фабрике и на излазу готових производа.

„Пословна памет“ која је друштвени капитал у „Петрохемији“ третирала као алајбегову сламу у прва три месеца ове године направила је губитак од 35 милиона евра, с тенденцијом да се крај године дочека с баснословних 150 милиона евра губитака. А прошле годиненаправила је 100 милиона евра пословног минуса.

Губици, превисоки трошкови, застарела технологија у коју 20 година није инвестирано, криза на тржишту, превише запослених... нису никог посебно забрињавали. У „Петрохемији“ се доскоро живело на високој нози о трошку – државе. Док је Нафтна индустрија Србије била државно предузеће, примарни бензин се као основна сировина више од двадесет година узимао на „дођем ти“, дугови су се гомилали, плате су биле и до хиљаду евра у просеку и сви су били задовољни. На први поглед, у „Петрохемији“ је све било супер.

И ко зна колико би се још живело на туђој грбачи да Нафтну индустрију Србије није купио руски „Гаспромњефт“. Тек после те продаје и запосленима у „Петрохемији“ постало је јасно да је „цар го“, а њихова фирма постала је прва жртва продаје НИС-а. Кад су Руси стигли на прве пословне преговоре, тражили су да се намири дуг и да се сировина убудуће плаћа авансно. Тада су запослени у „Петрохемији“ схватили да су у проблему.

Влада излази у сусрет и обезбеђује средства за куповину сировине и „Петрохемија“ наставља да ради, али и даље једе супстанцу и проблем пословног минуса постаје много већи. Старо руководство тврди да су месечно „кратки“ милион-два евра, али кризни менаџмент је израчунао да је фирма месечно „кратка“ шест до седам милиона.

Тренутак за реструктурисање није могао бити лошији – цене производа „Петрохемије“ на светском тржишту су више него слабе због чега су се власници петрохемијских фабрика у региону (нпр. Бугарска) одлучили да их затворе. С друге стране, панчевачка фабрика ушла је у пословно реновирање са 240 милиона евра неизмирених обавеза, што је кризном менаџменту везало руке јер је свако од поверилаца могао да блокира рачун фирме. Процена је била да је у таквој ситуацији бесмислено само сипати паре у наводно оздрављење компаније.

Одмах пошто је именован нови управни одбор, започињу и преговори с директором НИС-а Кирилом Кравченком да се добије макар усмена подршка за испоруку сировина. Као аргумент износи се податак да је држава спремна да упумпа извесну суму новца у „Петрохемију“, а да се фирма обавезала да смањи трошкове пословања. Као крајња понуда, НИС-у се нуди да у „Петрохемију“ једног тренутка, кад фирма мало оздрави, уђе као сувласник.

„Петрохемија“ у то време НИС-у дугује 85 милиона евра и „Лукоилу“ 46 милиона долара. И нико неће да разговара о репрограму, него само траже да се дуг одмах плати. Да би „Петрохемија“ радила, њени директори су пре доласка кризног менаџмента узимали сировину (примарни бензин) од посредника по цени вишој за 40–50 долара по тони само да би радили. То је био зачарани круг – фирма је јела саму себе: задуживала се код купаца, плаћала авансно сировину по високим ценама, а исплаћивала астрономске плате.

Пошто је увидело да од такве производње „нема’леба“, ново руководство смогло је снаге да затвори фабрику и каже „сад више не радимо“. Како је фабрика стала, тако су сви повериоци одмах пристали на разговор и постигнут је договор о дугу са НИС-ом: направљен је репрограм на пет година, 27 милиона евра ће бити конвертовано у капитал, а 58 милиона ће се враћати од 2011. године. Договор је значио наставак испорука сировине, али уз обавезу да се обезбеди банкарска гаранција јер нема више пословања на „дођем ти“.

Сличан аранжман направљен је и са „Лукоилом“ – репрограм за 46 милиона долара који ће се враћати у наредне четири године, нема (као ни код НИС-а) никакве камате на дуг, испоручује се 24.000 тона по цени која је за 40 долара нижа по тони од дотадашње и све то уз гаранције банака (које су и у случају НИС-а и „Лукоила“ обезбеђене уз помоћ државе). Кад се све сабере и одузме, кризни менаџмент је на крају ипак обезбедио улазне сировине и само по тој новој формули уштедео милион евра месечно.

Следећи корак био је смањење трошкова унутар фирме у којој је радило 2.400 запослених. Са синдикатима је договорено да фабрику напусти 600 радника са отпремнином од 300 евра по години стажа.Према проценама стручњака, оптималан број запослених у „Петрохемији“ је око 1.200. А организација фирме је по свему остала социјалистичка – комплетна служба одржавања са више од 300 људи, али стално је унајмљивала раднике за одржавање са стране при чему је фабричко одржавање само контролисало изнајмљене раднике. Фирма је, на пример, имала и властиту вулканизерску радњу и ресторан одмаралиште „Ловац“ на Златибору са 35 радника.  

Даље управљање трошковима унутар компаније подразумевало је смањивање месечног платног фонда који је са 3,5 милиона евра сведен на 1,6 милиона. Била је то, по оцени кризног менаџмента, кључна уштеда.

Трећи сегмент реструктурисања трошкова било је прочешљавање уговора са купцима производа „Петрохемије“, па су неки од њих и раскинути.

У целу операцију реструктурисања кренуло се са рачуницом да се месечно уштеди милион евра на улазу, два милиона у трошковима и до милион евра на излазу.

За даље квалитетно унутрашње реструктурисање биће потребно две-три године. Судбина „Петрохемије“ умногоме зависи од НИС-а. Када би Рафинерија НИС-а радила са 100 одсто капацитета, „Петрохемија“ би имала довољно сировине (која је јефтина јер нема транспорта),а годишња уштеда на улазу била би око 20 милиона евра. Стратешки посматрано, у „Петрохемију“ мора да се инвестира, јер без улагања неће бити производње. У фабрици се још размишља мегаломански, а не познају се светска кретања у тој технологији. Несумњиво је да треба инвестирати у смањење потрошње енергије, јер старе пећи троше много струје и мазута.

Фабрика може да живи ако нађе партнера који мора да има везе са тим бизнисом, односно располаже сировином и лакше може да постигне пословну математику, може се чути у круговима блиским кризном менаџменту.