Реци „не” насиљу

Кад год сам слушала приче о насиљу у породици, увек сам се питала којим се женама такве ствари дешавају, јер никад нисам срела особу која је признала да је била жртва малтретирања. И није ми никад било јасно због чега жене трпе физичку, психичку и сексуалну тортуру својих партнера, као ни зашто не смогну снаге да се отргну из „канџи” насилника. На овај велики проблем жена однедавно гледам другачијим очима, тачније од оног тренутка када ми је пријатељица Мира признала да је трпела дугогодишње насиље и да је то разлог због чега су се она и њен супруг разишли после 13 година брака.

– Годинама сам трпела његово иживљавање, шамаре, батине... Чини ми се да уопште нисам била свесна тога шта ми се дешава. Кад нисам ишла на посао, седела сам код куће и нон-стоп нешто радила да ме он не би вређао и физички нападао, само зато што је сматрао да можда мислим о неком другом мушкарцу. А, с друге стране, приморавао ме је да гледам како одлази на скупа путовања или у ноћне клубове са љубавницама, јер нисам смела да „писнем”. Маштала сам о одласку од њега, а онда се једног дана указала прилика да одем код моје мајке. Повела сам децу и више му се никад нисам вратила –  објаснила ми је Мира, која себе сада доживљава потпуно другачијом особом, сигурном у своје квалитете, која више не дозвољава да је било ко омаловажава и труди се да у животу све што ради – ради са осмехом. Како каже, највише јој смета то што се није раније освестила и што, иако је прошло седам година од када је напустила мужа-насилника, судски спор још није завршен.

После ове приче, запитала сам се колико жена заправо прећуткује батине и терор. А онда сам наишла на податак који ме је запањио. Сурова статистика показује да заправоједна од четири жене трпи насиље, а да чак око 70 одсто тог насиља долази од члана породице злостављане жене. Ови подаци су сваке године у порасту, и то не зато што су припаднице нежнијег пола сада више злостављане него некада, него што су, једноставно речено, постале довољно храбре да то признају.

Стручњаци кажу да жене морају добро да обрате пажњу са каквим се мушкарцима упуштају у везу, а на листи оних који једног дана могу да постану насилни налазе се типови са „кратким фитиљем”, који су гледали како отац туче мајку и који су агресивни. Мира има идеју да покрене неко удружење које ће се бавити овом проблематиком, а са циљем да се младим девојкама скрене пажња да није срамота признати да се трпи терор насилника и да оне нису криве због тога. Рећи „не” насиљу – никад није касно.