Бразилски осећај за лепо

За Бразил је карактеристична реч „симпатико”, један од епитета који красе Дејана Петковића као идола. Кажу, а и сами смо се уверили, да је у култури Рија посебно вредно бити „симпатико”, показујући друштвене квалитете као што су срдачност, отвореност и предусретљивост. Иако географски западно од нас, Бразил спорије прима приоритете западне културе. Уместо њих, још царују лепота и радост, одушевљавање наизглед споредним стварима.

Сваки елемент спорта претвара се у спектакл. У фудбалу, то најпре сами навијачи организују, као на мечу Фламенго – Гојас, пре три дана, када је више од 80.000 извођача створило мозаик Фламенгових боја и поруке о снази њихове „торциде”.

Смисао за лепо се и подразумева у Рију, који је, собом и људима, појам лепоте. Чак и ако се не попнете жичаром до грандиозне скулптуре „Христа спаситеља”, или до „Главе шећера”, довољан је поглед са врха неког од високих хотела на Копакабани (а на сваком врху је базен), да вас задиви како је Бог разбацао брда, пешчане увале и огромне таласе, који су иначе основни естетски мотив Рија, стилизован на много начина. Таласи се обавезно цртају црно-бело, према исто таквим шарама од камена који су Португалци донели да би овичили обале.

А, када прошетате доле, песком Копакабане (само не ноћу и сами!), свуда вас окружује већ опевана људска лепота у покрету. Шетња, трчање, бицикл, ролери и све врсте спортова, одбојка, „главомет” и рукомет, сада су чак присутнији него фудбал.

Фудбалски преноси су прича за себе, од оног чувеног „Гоооол”, које не може да се напише ни са стотину „о”, а наставља се се прво именом клуба, па голгетера, па његовим надимком. Ако је Адријано, онда „Император” са дугим „о”, ако је Петковић, онда „Пет, број 43”.

Уопште, за Бразил су карактеристични надимци којима се важни тренуци, људи и догађаји, спасавају од заборава. Тако је и трагични пораз Бразила од Уругваја 2:1, у финалу Светског првенства 1950, за које је грађена Маракана, упамћен као „Мараканацо”. Надимци убрзавају комуникацију, као у причи о старим пријатељима који су све вицеве обележили бројевима и било је довољно да један каже број, па да се други насмеје. На пример Фламенго има надимак Фла, а Флуминезе – Флу, па често чујете за смешан меч: Фла-Флу.

Гол који је дефинитивно обележио Петковићеву каријеру, у 43. минуту другог полувремена против Васка 2001, добио је више надимака. Један је „гол 43”, по чему Пет данас носи број 43. Пошто је то била трећа узастопна титула Фламенга, постоји и надимак „Фламенго Три Кампео Пет”, а у још краћој верзији, „Фла Три Пет” – као хемијска формула.

Бразилска лига се цео дан врти на телевизији, а избор детаља много говори. Са одушевљењем се бирају акције са најлепшим непостигнутим голом, најлепшим додавањем, најлепшом одбраном, или највише узатопних тачних додавања. Све су то сегменти игре који доприносе да идол буде Пет, чија лопта „нежно љуби траву”. У једном од таквих избора, чак три његова гола ушла су међу најлепше икада на Маракани.

Још један шаховски пријатељ, Рикардо Матос Виера (49), финансијски службеник, објашњавао нам је како „Пет додаје лопту као руком”, иако на питање да ли је навијач Фламенга одговара згрожено да се никада неће одрећи Гаринчиног Ботафога.

Може да вас зачуди да шах и фудбал иду заједно, али на крају схватите да у Рију све што може да обрадује, може да иде заједно. Ако не верујете, погледајте блог шаховског мајстора Едуарда Маје (44), где је шах испреплетен са музичким нумерама и фудбалом: www.maiakowsky.blogspot.com. Испод Рамбове слике стоји: Овај Петковић, 37 година...геније!

(Сутра: Дан који се сања и тамо и овде)