Brazilski osećaj za lepo

Za Brazil je karakteristična reč „simpatiko”, jedan od epiteta koji krase Dejana Petkovića kao idola. Kažu, a i sami smo se uverili, da je u kulturi Rija posebno vredno biti „simpatiko”, pokazujući društvene kvalitete kao što su srdačnost, otvorenost i predusretljivost. Iako geografski zapadno od nas, Brazil sporije prima prioritete zapadne kulture. Umesto njih, još caruju lepota i radost, oduševljavanje naizgled sporednim stvarima.

Svaki element sporta pretvara se u spektakl. U fudbalu, to najpre sami navijači organizuju, kao na meču Flamengo – Gojas, pre tri dana, kada je više od 80.000 izvođača stvorilo mozaik Flamengovih boja i poruke o snazi njihove „torcide”.

Smisao za lepo se i podrazumeva u Riju, koji je, sobom i ljudima, pojam lepote. Čak i ako se ne popnete žičarom do grandiozne skulpture „Hrista spasitelja”, ili do „Glave šećera”, dovoljan je pogled sa vrha nekog od visokih hotela na Kopakabani (a na svakom vrhu je bazen), da vas zadivi kako je Bog razbacao brda, peščane uvale i ogromne talase, koji su inače osnovni estetski motiv Rija, stilizovan na mnogo načina. Talasi se obavezno crtaju crno-belo, prema isto takvim šarama od kamena koji su Portugalci doneli da bi ovičili obale.

A, kada prošetate dole, peskom Kopakabane (samo ne noću i sami!), svuda vas okružuje već opevana ljudska lepota u pokretu. Šetnja, trčanje, bicikl, roleri i sve vrste sportova, odbojka, „glavomet” i rukomet, sada su čak prisutniji nego fudbal.

Fudbalski prenosi su priča za sebe, od onog čuvenog „Gooool”, koje ne može da se napiše ni sa stotinu „o”, a nastavlja se se prvo imenom kluba, pa golgetera, pa njegovim nadimkom. Ako je Adrijano, onda „Imperator” sa dugim „o”, ako je Petković, onda „Pet, broj 43”.

Uopšte, za Brazil su karakteristični nadimci kojima se važni trenuci, ljudi i događaji, spasavaju od zaborava. Tako je i tragični poraz Brazila od Urugvaja 2:1, u finalu Svetskog prvenstva 1950, za koje je građena Marakana, upamćen kao „Marakanaco”. Nadimci ubrzavaju komunikaciju, kao u priči o starim prijateljima koji su sve viceve obeležili brojevima i bilo je dovoljno da jedan kaže broj, pa da se drugi nasmeje. Na primer Flamengo ima nadimak Fla, a Flumineze – Flu, pa često čujete za smešan meč: Fla-Flu.

Gol koji je definitivno obeležio Petkovićevu karijeru, u 43. minutu drugog poluvremena protiv Vaska 2001, dobio je više nadimaka. Jedan je „gol 43”, po čemu Pet danas nosi broj 43. Pošto je to bila treća uzastopna titula Flamenga, postoji i nadimak „Flamengo Tri Kampeo Pet”, a u još kraćoj verziji, „Fla Tri Pet” – kao hemijska formula.

Brazilska liga se ceo dan vrti na televiziji, a izbor detalja mnogo govori. Sa oduševljenjem se biraju akcije sa najlepšim nepostignutim golom, najlepšim dodavanjem, najlepšom odbranom, ili najviše uzatopnih tačnih dodavanja. Sve su to segmenti igre koji doprinose da idol bude Pet, čija lopta „nežno ljubi travu”. U jednom od takvih izbora, čak tri njegova gola ušla su među najlepše ikada na Marakani.

Još jedan šahovski prijatelj, Rikardo Matos Viera (49), finansijski službenik, objašnjavao nam je kako „Pet dodaje loptu kao rukom”, iako na pitanje da li je navijač Flamenga odgovara zgroženo da se nikada neće odreći Garinčinog Botafoga.

Može da vas začudi da šah i fudbal idu zajedno, ali na kraju shvatite da u Riju sve što može da obraduje, može da ide zajedno. Ako ne verujete, pogledajte blog šahovskog majstora Eduarda Maje (44), gde je šah isprepleten sa muzičkim numerama i fudbalom: www.maiakowsky.blogspot.com. Ispod Rambove slike stoji: Ovaj Petković, 37 godina...genije!

(Sutra: Dan koji se sanja i tamo i ovde)