Кад је бал нек је (фуд)бал

Парадоксалнији чин одавно није виђен: човек који је пресудно допринео да се оствари најнепосреднија жеља његових сународника за глобалном афирмацијом истовремено је стављен – и на национални и интернационални – стуб срама. До таквог распећа доспео је фудбалски ас Тјери Анри, који је грубим прекршајем правила игре помогао репрезентацији Француске да елиминише ривале из Ирске и тако се пласира на предстојеће Светско првенство.

Не помажу потоња његова извињавања што је недозвољеном игром руком издејствовао успех својој екипи. Подвала коју је починио, уз судијску „помоћ”, махом се широм фудбалског света оцењује као „највећа јавна брука” у историји игре, у којој се он претходно прославио дриблинзима и головима (један је недавно постигао и у Београду)...

Анријев преступ је доживљен и као један од симбола ширих савремених кретања, са учесталим обманама (у бившој Југославији „оправдаваним” као „корисне малверзације”), с форсирањем ужег на штету општег интереса, у стилу – „Циљ оправдава средства” и „Бог је себи прво браду створио”. Мало ко би данас, било где, поступио другачије од Анрија, у ситуацији када треба да се направи избор између универзалног фер-плеја и потпоре идентификацији нације (компаније, или друге „моје” дружине) с циљем званим „одлучујући гол”, констатују аналитичари редоследа модерних опредељења. „Најважнија споредна ствар на свету”, како се назива фудбал, наједном је и у другим случајевима кренула путем „резервисаним” за „главне ствари” које већину од нас већ подуже чине „спореднима”, као што су – финансијска криза, богаћење малобројних уз сиромашење многобројних, ратови, тероризам, загађивање атмосфере које појачава климатске ломове, незапосленост, недовољна доступност здравству и образовању, заокупљеност власти самима собом више него потребама грађана. Па су тако, истовремено са Анријевим гафом, такође у квалификацијама за „мундијал”, избили нереди између Алжираца и Египћана (први елиминисали друге) који су довели и до поремећаја укупних односа између двеју арапских држава, док је у Европи откривено намештање резултата утакмица у низу земаља као и у елитним континенталним надметањима.

Поменуте драматизације су повећале зебње од репризирања драма попут „фудбалског рата” између Хондураса и Салвадора (који је избио 1969. да би се његови дубљи узроци отклањали наредних 29 година). Па и нагнале на преиспитивање: нису ли фудбалске намештаљке саставни део система изигравања, потцењивања и прецењивања, који је из Америке изазвао глобални финансијски потрес…

Такве слутње претварају узнемиреност и унезвереност. Спорт је обожаван као једна од последњих оаза веровања да су догађаји на сцени важнији од „мувања” иза сцене, па спорови око исхода његових мечева подстичу на панику, постојанију од продора сезонских епидемија, при помисли – колико смо тек предмет манипулисања у радњама у које немамо увид (као на стадиону или у ТВ преносу).

Додуше, одавно су стизала упозорења да није све како изгледа. Писац знаменитог дела „1984” (о тоталитарном режиму) Британац Џорџ Орвел је својевремено записао да „озбиљни спорт нема везе са фер-плејом, да је повезан с мржњом, љубомором, сујетом, неуважавањем свих правила и садистичким уживањем у посматрању насиља: другим речима то је рат без пуцњаве”. Фудбал је, при томе, по запажању доскорашњег уредника француског „Монд дипломатика” Ињасија Рамонеа, интернационални спорт број један и „политички спорт” у коме су испреплетани „лојалност, идентитет, класна и верска припадност. Па и „више од спорта”… „као живот – са више губитника него добитника”, што га чини „спортом сиромашних (гледалаца, за разлику од играча) који у њему, свесно или несвесно, виде огледало своје судбине”…

Као некадашњи фудбалски практикант, новинар може да потврди да је то игра која више него иједна друга производи – неуспехе. Промашаја је знатно више него погодака. Многе екипе заврше утакмицу без иједног датог гола, па чак и без иједне друге осмишљене акције, осим оних које онемогућавају противника. Море комбинација је, такође, неопходно и да се на трибинама одржи узбуђење – пропуштањем обостраних шанси на терену.

У таквом сплету правила игре могли би се наћи поводи за необична уједначавања. На пример, да је некажњено прошло играње руком у ногомету, као и „игра ногом” у руковођењу – њујоршким Волстритом и другим, интернационалним или националним, установама за кројење судбина. Или – да од фудбалског корумпирања нису изузете ни земље које су категорисане као врло имуне на подмићивање. Као и – да и верско братство не затвара врата конкурентској немилосрдности.

Анри није, дакле, изузетак. Део је „правила” по коме бујају неправилности – без одговарајуће казне. Што би се рекло – кад је бал, нек је (фуд)бал…